Mladost
Pera Dobrinović rođen je u Beogradu, u porodici berberina Jovana Dobrinovića. Njegov otac je do Bune 1848. u Sremskim Karlovcima imao vlastitu berbersku radnju, a potom je prešao u Beograd, gde je nastavio berberski zanat, radeći i kao „hirurg“.[a] Posle osnovne škole završio je tri razreda gimnazije, što je po očevom mišljenju bilo dovoljno za berberina, pa je postao šegrt u njegovoj radnji, gde je kao kalfa radio i kasnije slavni glumac Toša Jovanović. Jovanović je, zagrejan odmalena za glumu, napustio berberski zanat i dobio angažman u Narodnom pozorištu. Na njegovu preporuku, marta 1870. godine Pera Dobrinović upisuje tadašnju prvu srpsku glumačku školu. Glumu je učio kod glumca Alekse Bačvanskog, a predavali su mu i Jovan Đorđević, Jovan Bošković i dr. U školi je proveo nepunu godinu dana, a kad je ona 7. novembra 1870. ukinuta Đorđević mu je, kao tadašnji upravnik, izdao dekret kojim je primljen za privremenog člana Narodnog pozorišta.
Pozorišna karijera
Portret Pere Dobrinovića (ulje na platnu), koji je naslikao Uroš Predić 1921. Slika je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
Pera Dobrinović u kostimu Frima u "Očaranom knezu" L. Pleca, oko 1886. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
Nezadovoljan svojim statusom u Narodnom pozorištu od februara do jula 1872. glumi je u putujućem pozorištu Laze Popovića, a potom je do 10. juna 1873. ponovo u Narodnom pozorištu. Kada je pozorište, zbog finansijske krize, 10. juna 1873. privremeno zatvoreno Pera Dobrinović je bio među glumcima koji su ostali bez posla. Tada se pridružuje trupi Dimitrija Kolarevića, koja je davala predstave u beogradskoj Pivari, a prelazila je i u Zemun. Pera je već tada zapažen kao dobar komičar. Na poziv Antonija Hadžića, tadašnjeg upravnika Srpskog narodnog pozorišta, dolazi sa Dimitrijem i Draginjom Ružić u Vršac, gde pozorište u tom trenutku gostuje i tu 25. avgusta 1873. dobija angažman u ovom pozorištu. Godine 1884. ženi se Jelisavetom - Jecom Dobrinović, jednom od ćerki sveštenika Luke Popovića iz Vranjeva. Ovom ženidbom Pera ulazi u čuvenu „umetničku dinastiju” pop-Luke Popovića. Posle Jecine smrti Pera se ženi mlađom koleginicom, takođe glumicom ovog pozorišta, Zorkom Đurišić, čime se udaljava od ovog uticajnog kruga. Pera Dobrinović u Srpskom narodnom pozorištu ostaje do 1. decembra 1912. godine. Početkom 1913. se, željan promene, sa svojom trećom suprugom Sarom vraća u Beograd, gde nije dugo igrao jer je izbio Prvi svetski rat. Krajem 1915, u jeku najžešćih borbi, njih dvoje su iz Skoplja izbegli u Grčku. U Atini su nastupali u teatru „Dimotikon“. Krajem 1916. boravili su kratko vreme u Rimu, a 1917. su nastupali i u Nici, u Francuskoj. Po završetku Prvog svetskog rata Sara se odrekla glumačke karijere da bi se potpuno posvetila mužu, tako da je on mogao da nastavi da igra. U beogradsko Narodno pozorište se vratio 2. maja 1919. i u njemu je igrao i režirao do kraja života. Pedesetogodišnjicu glumačkog rada proslavio je 2. marta 1923. u komadima Čikina kuća I. I. Mjasnickog i Don Pijetro Karuzo R. Braka.
Bio je glumac raskošnog talenta iako nije imao prirodnih predispozicija za uloge scenskih heroja. Bio je mali rastom, debeo, okrugao, imao noge kao u deteta. Njegove oči su bile krupne i buljave ali divne, radoznale, svetle, svako ih je voleo i bez snebivanja stajao pred njima. Glas mu je bio zvonak, nešto pocepan i rezak, umeo je njime u oktavama da žonglira, da šapće i grmi. U svim ulogama davao je kako je tačno zapazio Milan Grol - ono što je najveće u glumačkoj veštini. Igrao je tragične i komične uloge domaćeg i stranog repertoara među koji su poznate po svom bogatstvu i raznolikosti: Kir Janja (Sterija), Jago (Šekspir, Otelo), Ričard III (Šekspir), Mita Kradić (Tot, Seoska lola), Pantelija (Okrugić - Sremac, Saćurica i Šubara), Štancika (Trifković, Izbiračica) i dr.
Rad na filmu
Godine 1922. Pera Dobrinović režirao je kratki propagandni film protiv alkoholizma Tragedija naše dece i u njemu igrao ulogu pijanog oca koji zlostavlja porodicu. To je jedini snimak Dobrinovićeve glume, a film se čuva u Jugoslovenskoj kinoteci.
Smrt velikog glumca
Dana 21. decembra 1923. godine Pera Dobrinović je došao u novi Sad da obeleži 50-ogodišnjicu umetničkog delovanja i 70-ogodišnjicu života ulogom Jovana u Ljubavnom pismu, istom rolom kojom je i započeo karijeru u Srpskom narodnom pozorištu. Dok ga je novosadska publika nestrpljivo očekivala, on se u garderobi u velikoj nervozi šminkao. Imao je problema i sa okom, jer ga je u jednoj ranijoj prilici povredila zatrovana boja od šminke. I srce mu je tih dana popuštalo, a trebalo je ponovo da izađe pred svoju vernu publiku. Prijateljima je uzbuđeno rekao: „Ja ovo neću preživeti“, što se i desilo. Umro je od srčane kapi u garderobi, maskiran, spreman da na znak zvona izađe na scenu. U Novom Sadu je 22. decembra 1921. priređen veličanstveni ispraćaj njegovih posmrtnih ostataka. Povorka se sporo kretala ka Železničkoj stanici, usput su sve radnje bile zatvorene, zastave izvešane na pola koplja, a narod je nemo stajao na trotoarima. Petar—Pera Dobrinović sahranjen je na beogradskom Novom groblju. Njegova udovica Sara je umrla 1938.
Izvoir Wikipedia
