Dobrosav Ćosić (Velika Drenova, kod Trstenika, 29. decembar 1921 — Beograd, 18. maj 2014) bio je srpski i jugoslovenski književnik, političar, disident i akademik.

Radio je u komisiji koja je pisala program SKJ. On je napisao uvod, kao i tekstove o prosveti, nauci, kulturi i poslednje poglavlje. Jedan je od osnivača i pokretača Nedeljenih informativnih novina (NIN). Kasnije je postao istaknuti disident. Ćosić je bio prvi predsednik Savezne Republike Jugoslavije (15. jun 1992 — 1. jun 1993). Zbog velikog ličnog uticaja i širokog kruga uticajnih prijatelja i poznanika, doživljavan je kao siva eminencija Srbije i Jugoslavije, dok je sam Ćosić za sebe govorio da je nezavisan i slobodan čovek i da ga pozicije ne interesuju.

Pored političkog rada i disidentskog delovanja, bio je srpski pisac, romansijer i esejista, politički i nacionalni teoretičar, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i redovni član SANU. Za svoj književni opus dobio je većinu nacionalnih nagrada i nekoliko inostranih te je triput nominovan za Nobelovu nagradu za književnost (1983, 1989, 2011).

Iako se za datum Ćosićevog rođenja navodi 29. decembar, on je rođen šest dana kasnije. Njegov deda Jefimije je želeo da mu unuk što ranije završi školu, odsluži vojsku i postane seoski domaćin, zbog čega je ubedio seoskog popa da upiše drugačiji datum. Članovi njegove porodice su učestovali u srpskim ratovima za oslobođenje i ujedinjene od 1912. do 1918.

Sam Ćosić je pisao da ga je majka Milka učili i ženskim poslovima, pamćenju i neumoru, kao i da se veoma uzdala u njega. Njegov otac Žika bio je seoski domaćin i bibliofil. Od drugog dede Alekse, demokrate i izrazitog protivnika Pašićevih radikala, naučio je da se interesuje za politiku. Kasnije je pisao da je od dede naučio više o politici nego u partijskoj školi. Do osamnaeste godine Ćosić gotovo da nije čitao dela umetničke književnosti. Knjige je počeo da čita iz velike biblioteke velikodrenovačkog prote Ranka Bačanina, što mu je bilo značajno za period u mladosti kada je imao krizu identiteta.

Novinaru i piscu Slavi Đukiću je Ćosić pisao da je postao komunista zbog načina života seoske sirotinje i posebno seljanki, a ne zbog radničke klase i prava radnika. Smatrao je da je svaki dan u životu seljanke brižan i da seljanke nemaju čemu da se raduju u životu, izuzev kada žene sina.

U periodu između dva rata, Ćosić je poznavao vladiku Nikolaja. Tvrdio je da je prisustvovao velikom bogomoljačkom saboru na Krstovdan, u manastiru Žiči, 27. septembra 1938. Vladika mu je preporučivao različitu literaturu, uključujući i neke svoje knjige. Od rane mladosti je želeo da postane pisac.

Školovao se u Srednjoj poljoprivrednoj školi u Aleksandrovcu župskom, ali je prekinuo školovanje za vreme Drugog svetskog rata, maturski ispit je položio 16. oktobra 1942. u Srednjoj poljoprivednoj školi u Valjevu. Kasnije je završio Višu partijsku školu „Đuro Đaković”.

U toku Narodnooslobodilačke borbe bio je politički komesar u Rasinskom partizanskom odredu, urednik lista Mladi borac i član Pokrajinskog komiteta SKOJ-a za Srbiju. 1944. i kasnije, učesnik je u radu prekog komunističkog suda (Vojni ratni sud) u Kruševcu. Tokom trajanja Drugog svetskog rata je za sebe uzeo nadimak Gedža, po uzoru na istaknutog komunistu i španskog borca Dragoslava Jovanovića Selju. Kao mlad novinar je tekst i fotografiju na kojoj maršal Josip Broz igra šah objavio pred kraj izdanja novina, u rubrici namenjenoj za sport, zbog čega ga je kritikovao nadređeni partijski drug Blagoje Nešković. Prema nekim izvorima je i on bio zaslužan za smrt mnogih ljudi na komunističkim gubilištima kod Kruševca.

Posle završetka Drugog svetskog rata, bio je član AGITPROP-a Centralnog komiteta KP Srbije, a republički i savezni poslanik bio je 12 godina. Za poslanika je prvi put izabran 1945. godine, dobivši oko 6.800 glasova, ispred kandidata Zemljoradničke stranke sa 4.000 i kandidata Demokratske stranke sa 3.000 glasova. Sa pozicije narodnog poslanika zastupao je narodne interese.

Prvi Ćosićevi prozni radovi nisu skrenuli naročitu pažnju književne kritike. U domaću i svetsku književnost ulazi 1951. godine sa svojim prvim delom „Daleko je Sunce”. Ohrabren početnim književnim uspehom, Ćosić počinje uporno i istrajno da radi na upoznavanju moderne domaće i evropske proze i filozofske i sociološke naučne misli, što mu je omogućilo da svojim budućim delima dospe u vrh srpske književnosti. Tako od 1951. godine Dobrica Ćosić postaje slobodan umetnik, književnik koji je napisao kultne romane: „Koreni”, „Deobe”, „Vreme smrti” (tetralogija), „Vreme zla” („Grešnik”, „Otpadnik”, „Vernik”), „Vreme vlasti”, ali i mnoge druge. Prvi čitatelji i redaktori Ćosićevih rukopisa bili su: Oskar Davičo, Isidora Sekulić, Milan Bogdanović, Milan Dedinac, Zoran Gavrilović, Borislav Mihajlović Mihiz, Petar Džadžić i drugi.

Ćosić se družio sa grupom intelektualaca i disidenata koji su se okupljali u Siminoj 9. On je bio nešto stariji od većina drugova iz Sime, koji su nazivani siminovcima. Oni su mahom rođeni 1922, ponekad 1932. Ova grupa se okupljala na Čuburi, u kući Alekse Stojkovića, oca Žike Stojkovića i glumca Danila Bate Stojkovića. Među siminovce se ubrajaju: Borislav Mihajlović Mihiz, Voja Đurić, Mića Popović, Dejan Medaković, Vojislav Korać, Pavle Ivić, Antonije Isaković, Mihailo Đurić, Žika Stojković, Bata Mihajlović, Petar Omčikus i Marko Borota. Povremeno su učestvovali Dragoslav Šinžar, Vladimir Medar, Stojan Subotin, Mileta Andrejević, Spomenka Mirilović, Vera Pavlović, Jovanka Stojanović, Milica Mihajlović i Jelica Tomašević. Dejan Medaković je u memoarskim tekstovima i intervjuima kuću u Siminoj ulici nazvao „pravim beogradskim skrovištem” i „prvom oazom slobode u okupiranom Beogradu”. Većina siminovaca, izuzev akademika Dejana Medakovića, bili su partizani, komunisti, skojevci ili barm simpatizeri partizanskog pokreta. Zagovarali su srpsku verziju jugoslovenstva. Već u prvim posleratnim godinama postali su žestoki kritičari vlasti. Grupa se rasformirala 1951, kada su mnogi siminovci dobili stipendije za studiranje u Parizu, što je isposlovao Dobrica Ćosić preko ministarske kulture Mitre Mitrović. Druženje sa siminovcima je presudno uticalo na život i rad Dobrice Ćosića.

Po sopstvenoj želji je 1952. posetio Goli otok, što mu je verovatno omogućio Milovan Đilas. Nakon što je lično video svirepe uslove na Golom otoku, Ćosić dva-tri dana nije izlazio iz upravne zgrade Golog otoka.[18] Na Golom otoku je sreo svog profesora filozofije iz partijske škole, koji je odbio Ćosićev duvan uz obrazloženje da je nedostajan i komentar da više nikada neće biti partijski drugovi, kao i da je stanje na otoku odlično. Po povratku u Beograd, na večeri u vili Dragiše Cvetkovića, on je svoje utiske podelio Đilasu, Vladimiru Dedijeru i Veljku Vlahoviću, koji su ga spojili sa Lekom Rankovićem. Milovan Đilas je u svojoj knjizi Vlast napisao da je prvo upozorenje o stvarnom stanju na Golom otoku dao Dobrica Ćosić te da je nakon toga Leka Ranković sproveo istragu i popravio uslove na Golom otoku.

Dobio je NIN-ove nagrade za „Korene“ (1954) i „Deobe“ (1962). Novčani iznos dodljen uz nagradu ustupio je velikodrenovskoj biblioteci za kupovinu knjiga. Imao je želju da otvori biblioteku u svom rodnom selu Velika Drenova, što je realizovao 1966. Biblioteku je otvordio direktor Narodne biblioteke Srbije Milorad Panić Surep a na Ćosićev poziv su prisustvovali članovi elite tadašnjeg društva. Dobrica Ćosić je donirao biblioteci 6000 knjiga, trećinu fonda i napisao je pravila rada biblioteke.

U saradnji sa arhitektom Bogdanom Bogdanovićeš šezdesetih godina je osmislio spomenički kompleks Sloobodište kod Kruševca.

Fotografija spomeničkog kompleksa Slobodište, koji je Ćosić osmislio zajedno sa Bogdanom Bogdanovićem
Od 14. februara do 26. aprila 1961. Dobrica Ćosić je, kao član državne delegacije, bio saputnik predsedniku Jugoslavije Josipu Brozu Titu na brodu „Galeb” kojim su obilazili afričke zemlje. Bilo je to najskuplje i najduže putovanje u istoriji Brozovih “puteva mira” koji su brižljivo planirani u najvećoj tajnosti i pod bezbrojnim šiframa. Ovakvo putovanje smatralo se velikom privilegijom; na slična putovanja, manjeg obima, su ranije vođeni Miroslav Krleža, Mihailo Lalić i Blažo Koneski. Na putovanju su posetili Ganu, Togo, Liberiju, Gvineju, Mali, Maroko, Tunis i Egipat; većina zemalja će kasnije pristupiti pokretu nesvrstanih. Tokom putovanja Ćosić je shvatio da komunistička partija nije jedinstvena. On je tokom putovanja Galebom, kako sam navodi, došao do spoznaje da vođstvo Saveza komunista Jugoslavije, sa Titom kao liderom, monarhistička, birokratska oligarhija, moralno licemerna i beskrupulozna u svome vlastoljublju. Vodio je duge razgovore sa Titom. Ubrzo počinje da bude više kritičan prema partiji i razvija ambivalentan odnos prema članstvu.

U tri teksta je vodio javnu polemiku sa slovenačkim filozofom i bivšim partizanom Dušanom Pirjevec Ahajom. Polemika je izazvala veliku pažnju javnosti. Pirjevec je akcentovao važnost nacija, nacionalnog osećanja i jugoslovenskih republika, dok je Ćosić odbacivao važnog nacionalnost i promovisao jugoslovenstvo.

Živeo je u Vrnjačkoj Banji od 1962. do 1966. godine. Odsedao je i živeo u vili Živadinović, vili Kopaonik i vili Dalibor. U Banju su dolazili njegovi prijatelji iz Beograda i Ćosić je okupljao intelektualce i umetnike moravskog kraja. Skicu romana „Daleko je Sunce”, delove„ Deoba” i „Bajku”, napisao je u Banji. Rukopis prve verzije „Bajke” mu je konfiskovala policija i rukpopis nikada nije pronađen. U Banji je bio aktivan i radio je uređenju mesta i njegovog kulturnog života. Učestvovao je u radu četiri velike kulturne manifestacije u Banji: Vrnjačka jesen, Simpozijum keramike i Vajarski simpozijum, Savetovanje o urbanizaciji moravskih gradova i memorijal dr Dušana Radića. Tada je podignuta bista Dušana Radića, utemeljen je Vajarski simpozijum i Park skulptura. Kasnije je inicirao okupljanje vodećih filozofa zemlje u Banji 1973. Kao svoju motivaciju za rad na unapređenju i uređenju Banje, naveo je želju da se nakon rata razorena kultura varoši ponovo oživi i zaustavi propadanje.

 
„Tih godina, pored svog književnog posla, bio sam obuzet i prosvećivanjem naroda i civilizovanjem našeg tla. Neskromno sam smatrao i sebe odgovornim za sve što loše rade, i ružno rade, moji savremenici u našoj zemlji. Bilo je lako uočiti da mi novim graditeljstvom ružimo Srbiju. Novim kućama i novim gradskim naseljima nagrđujemo njene lepe predele–doline, strane, ćuvike. Znajući da kuće nadživljuju svoje graditelje i stanare, da novi gradovi nadživljuju investitore, zabrinuo sam se za lik svog naraštaja u doživljaju i sudu njegovih potomaka. Smatrao sam da je najveća ljudska odgovornost ne upropašćavati i ne ružiti zemlju koja je čoveku rađanjem poklonjena.”

U jesen 1965. Broz je Ćosiću ponudio da preuzme vlast u Srbiji, što je on odbio rekavši da hoće da bude pisac i slobodan čovek.

Jedan je od retkih koji su se javno usprotivili političkoj likvidaciji Aleksandra Rankovića, 1966. godine. On je u pismu Titu pisao da je Ranković nakon njega najautoritarnija moralna i politička ličnost u Jugoslaviji i da će smenom Rankovića biti slabiji. Zbog, kako je tvrdio, nedostatka reakcije prilikom partijskog procesa protiv Rankovića, distancirao se od svog ranijeg prijatelja Oskara Daviča.

Godine 1968. otvara pitanje Kosova i Metohije čime izaziva pažnju članova iz CK. Postao je jedan od najpoznatijih opozicionara Josipu Brozu Titu posle razmimoilaženja sa njim. Dobrica Ćosić godine 1970. postaje član SANU, a u svojoj pristupnoj besedi je rekao „srpski narod dobijao u ratu, a gubio u miru”. U okviru Akademije bio je član odbora za proučavanje srpske manjine u susednim zemljama, odbora za 3. milenijum i odbora za proučavanje Kosova.

Od 1969. do 1972. bio je predsednik Srpske književne zadruge. Prema nekim izvorima, njegov nacionalizam je počeo da se očituje od sedemdesetih godina. Kao predsednik Srpske književne zadruge u jednom govorio istakao je:

 
„Lako se uoči da se posle 1945. i završetka rata mi Srbi svesno odričemo naglašavanja svoje nacionalne posebnosti, uvereni da sebi time još potpunije ulažemo u socijalističko jugoslovenstvo. Na drugoj strani, pak, postepeno se prećutkuju, potiskuju ili nedovoljno ističu sadržaji i oblici ispoljavanja celokupnosti kulturne svesti u Srba i težnje za potvrđivanjem jedinstva srpske kulture, bez obzira na republičke i teritorijalne podele granica. Ta evolucija, pod dejstvom znanih činilaca, dovela je praktično do svođenja srpske nacionalne kulture na granice današnje Republike Srbije, a često se potvrđivanje pripadnosti srpskoj nacionalnoj kulturi kao celini, bez obzira na republiku u kojoj se živi, od nekih ljudi ocenjuje kao velikosrpstvo.”

Prilikom izbora za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti 29. marta 1976. održao je pristupnu besedu Književnost i istorija danas. Njegov govor je u vodećim listovima i na radiju osuđen kao nacionalistički. Tito je napao Ćosića na sastanku političkog aktiva Šumadije u Aranđelovcu. Njegova beseda je bila zabranjena za objavljivanje. Početkom osamdesetih godina u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti došlo je do unutrašnjih promena. Primljeni su novi članovi, rodoljubivo i politički levo orijentisani, po profesiji ekonomisti, istoričari, istoričari umetnosti i demografi. Ćosićev prijatelj Mihailo Marković bio je jedan od pokretača ovih promena unutar Akademije, sa ciljem da Akademija postane primarna nacionalna isntitucija u Srba.

Iako disident, učestvovao je u organizaciji ceremonije kao član Odbora za proslavu šest vekova Kruševca. Prema njegovim prijateljima, delovao je najviše iz senke, uticajem na svog prijatelja predsednika opštine Slobodana S. Jovanovića. Nije želeo da se ističe kako ne bi doveo do pometnje u partiji. Zbog navodne previše zastupljenee srednjovekovne istoriografije, scenografije i učešća crkve prilikom proslave šest vekova Kruševca, protiv Ćosića, Slobodana S. Jovanovića i drugih istaknutih ljudi aktivnih tokom organizovanja proslave, partija i UDBA su pokrenuli istragu i hajku. Mesni političari su dobili mnoge kazne, otkaze, dolazilo je do smena na funkcija. Tvrdilo se da je Kruševac nacionalistički ili šovinistički grad te da povorke kosovskih ratnika prisutnih na ceremoniji ugrožavaju bezbednost Albanaca na Kosovu i Metohiji.

Kao disident bio je u nemilosti vlasti; konstantno je praćen a svi ljudi koji su imali kontakt sa njim bili su privođeni i ispitivani. Kada je opština Brus stradala u velikom zemljotresu osamdesetih godina, Ćosić je želeo da ponudi veliki honorar opštini, od čega bi se školovo desetoro devojčica iz kopaoničkih sela. Predsednik opštine Brus je ignorisao ovaj zahtev i nije smeo da ima sastanak sa Ćosićem, nakon zabrane vodećeg komunističkog političara u Srbiji Ivana Stambolića.

Godine 1983. osnovao je Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja koji je ustajao u zaštitu raznih protivnika socijalističke Jugoslavije. Među osnivačima su bili Matija Bećković, Mihailo Marković, Kosta Čavoški, Dragoslav Srejović, Gojko Nikoliš, Mića Popović, Radovan Samardžić, Ljuba Tadić.

Kada je docentu na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Sarajevu dr Vojislav Šešelj proglašen moralno-politički nepodobnim za obavljanje nastave, Ćosić je, zajedno sa Mešom Selimovićem, Dragoslavom Mihailovićem, Milovanom Danojlićem, Antonijem Isakovićem, Miroslavom Pantićem, Predragom Palavestrom, Vasilijem Krestićem, Vojislavom Đurićem, Mihailom Markovićem, Dejanom Medakovićem i Milom Žegarcem, potpisao apel izvršnom veću Bosne i Hercegovine i Centralnom komitetu SK BiH.

Dobrica Ćosić je lažno optuživan u medijima i javnosti da je imao veze sa pisanjem Nacrta grupe akademika Memoranduma SANU (1985 do 1986), što je deo domena političke propagande. Autori Nacrta Memoranduma SANU bili su, upravo suprotno, protiv uključenja Ćosića, pošto bi njegovo učešće dalo osnova za političku diskreditaciju planiranog dokumenta. Jedan od motiva za izradu Memoranduma bilo je tumačenje akademika da je Srbija podređena republika u Jugoslaviji. Izrada Memoranduma uopšte nije bila tajna, iako se u kasnijem vremenskom periodu tvrdilo da se radilo o tajnom, zavereničkom poslu. Na Skupštini SANU, kada je najavljena izrada Memoranduma, bili su prisutni novinari, dok su akademici objavljivali svoje komentare o memorandumu u novinama.

Tokom 1989. i 1990. godine osnovao je srpske nacionalne stranke u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Na izbornu Skupštinu gde je izabran za predsednika Jugoslavije došao je taksijem. U oba doma Skuštine, 154 poslanika su bila za a 14 protiv. Postao je predsednik SRJ15. juna 1992. godine, a smenjen je godinu dana kasnije (1. juna 1993) glasanjem oba veća Saveznog parlamenta. Kao predsednik SRJ je nudio inostranim novinarima da pronađu jednu njegovu nacionalistički rečenicu u bilo kom delu.Bio je veliki prijatelj sa akademikom Ljubom Tadićom, za koga je govorio da mu je ostao prijatelj i dragocen savetnik dok je bio na funkciji predsednika, u periodu kada su ga mnogi prijatelji napustili.

Godine 2000. Dobrica Ćosić je ušao u Narodni pokret Otpor, ali je kasnije izjavio da to ne bi učinio da je znao da je Otpor finansiran iz inostranstva.

Preminuo je 18. maja 2014. u svojoj kući u Beogradu u 93. godini. Sahranjen je 20. maja na Novom groblju u Beogradu, opelo je služio episkop bački Irinej.

Izvor Wikipedia