Pavle Savić (Solun, 10. januar 1909 — Beograd, 30. maj 1994) bio je srpski fizikohemičar i akademik.

Savić je svetski renome stekao kada je sa Irenom Žolio Kiri 1937. i 1938. u Parizu otkrio izotope poznatih elemenata bombardovanjem atoma urana sporim neutronima. To dovodi Ota Hana i Frica Štrasmana do otkrića nuklearne fisije-cepanja uranovog jezgra. Sa Irenom Žolio bio je predložen za Nobelovu nagradu, ali je nju dobio samo Han. Od 1947. je rukovodio izgradnjom Nuklearnog instituta u Vinči i do 1960. bio direktor Instituta. Pavle Savić se kao prvi direktor smatra osnivačem Instituta „Vinča“, koji je tada zvan Institut „Boris Kidrič“. Bio je dugogodišnji šef Katedre za fizičku hemiju Prirodno-matematičkog fakulteta u Beogradu, danas Fakulteta za fizičku hemiju. Od 1971. do 1981. godine je bio predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti.

Mladost

Rođen je 10. januara 1909. godine u Solunu (tada deo Osmanskog carstva), gde je njegov otac Petar Savić radio kao službenik pri slobodnoj carinskoj zoni.

Pavlov otac Petar, ubeđeni socijalista, studirao je veterinu u Francuskoj u jeku Drajfusove afere, bio veliki simpatizer Žoresa i prijatelj sa Duškom Popovićem. Zbog svojih naprednih ideja Petar Savić je izgubio državnu stipendiju i bio proteran iz Francuske. Prevodio je Bodlera, Mopasana, Dodea i bio čovek bogate kulture. Majka Ana, nesuđena glumica i pesnička duša, bila je izvanredno privržena svojoj deci.

Usled službe njegovog oca, porodica se često selila. U periodu Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, Savić se nalazio u Svilajncu, gde je započeo osnovnu školu. Nakon rata porodica se seli u Beograd, gde on završava osnovnu školu, i upisuje Drugu beogradsku gimnaziju. Malu maturu je položio 1923. u Beogradu, a veliku 1927. u Požarevcu. Tokom svojih gimnazijskih dana, iskazao je veliko interesovanje za matematiku, fiziku i hemiju. Takođe se bavio radioamaterstvom.

Pavle je bio najstariji od petoro dece. Imao je braću Slobodana i Ljubišu, i sestre Slobodanku i Veru.

Akademska karijera pre Drugog svetskog rata

Nakon gimnazije, upisao je studije fizičke hemije na Katedri za fiziku, Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, gde već na drugoj godini postaje asistent kod profesora Miloja Stojiljkovića na katedri.[1] Diplomirao je 1932. nakon čega je služio vojsku 1932/1933 u Sarajevu.

Nakon povratka iz vojske ponovo je postavljen za asistenta na Katedri za fiziku, međutim nakon ličnih sukoba sa profesorom Stojiljkovićem, daje ostavku i prelazi na Medicinski fakultet gde je kao odličan student izabran za asistenta na Katedri za fiziku na Medicinskom fakultetu, kod profesora Dragoljuba K. Jovanovića, nekadašnjeg saradnika Marije Kiri.

Savić je sa profesorom Jovanovićem je objavio svoj prvi naučni rad o kalorimetrijskom merenju apsorpcije gama-zračenja radijuma.

Zahvaljujući profesoru Jovanoviću, Savić je 1935. dobio šestomesečnu stipendiju francuske vlade za naučno usavršavanje na poznatom Institutu za radijum (danas Institut Kiri), čiji je osnivač bila Marija Kiri. Po dolasku je zaključeno da mu nedostaje velik deo osnovnih znanja koje nije stekao na Beogradskom univerzitetu, kao što su otkriće veštačke radioaktivnosti, neutrona i pozitrona, što je sve uspeo da brzo nadoknadi.

Marijina kćerka Irena Žolio-Kiri je predložila Saviću da radi sa njom na problemu porekla radioaktivnosti koje nastaju neutronskim ozračenjem urana, koje je godinu dana pre toga zapazio italijanski fizičar Enriko Fermi sa saradnicima. Savićeva šestomesečna stipendija se na kraju protegla na skoro pet godina. Po dotadašnjim znanjima, trebalo je da budu stvoreni na Zemlji nepostojeći transuranski elementi, atomskih brojeva 93 i 94, koji bi na osnovu Mendeljejevljeve periodne tablice elemenata trebalo da budu slični renijumu odnosno osmijumu. Među poznatim stvorenim radioaktivnostima, otkrivena je dotad nepoznata, s vremenom poluraspada od 3,5 sata, nazvanu R3.5h, koja je zbog svog prodornijeg zračenja mogla da se meri, a da ostale ne smetaju. Izgledalo je da se R3.5h ponaša slično aktinijumu (atomski broj 89), ali je tokom istraživanja nađeno da ova radioaktivnost po svojim hemijskim osobinama gotovo potpuno odgovara homologu aktinijuma, elementu lantanu, koji je za 35 mesta ispod urana.

Ovaj je rezultat objavljen septembra 1938. godine. Jedna nemačka grupa koja se bavila istim problemom i koju je u Berlinu vodio Oto Han, renomirani radiohemičar je napisao pismo nobelovcu Frederiku Žoliou, Ireninom suprugu, gde ga moli da nagovori autore da demantuju ove „nemoguće i pogrešne rezultate“, jer će u suprotnom „biti prinuđen da ih opovrgne, a to bi mu bilo neprijatno“. Autori svoje rezultate nisu demantovali. U pokušaju da rezultate opovrgne, Han i njegov saradnik Štrasman morali su januara 1939. priznati da su oni ispravni i da je radioaktivnost od 3,5 sata stvarno jedan izotop lantana. Pored ovoga ustanovili su da jedna druga radioaktivnost u potpunosti pripada susednom elementu barijumu . Ovo je bilo otkriće nuklearne reakcije koja je ubrzo dobila naziv fisija.

Januara 1939. Savić je pokušao da eksperimentalno proveri da li se raspadom urana pored barijuma (atomski broj 56) dobija plemeniti gas kripton (atomski broj 36). Eksperimentom je pokazao da se prilikom neutronskog ozračivanja urana, zaista oslobađa gasovit radioaktivni proizvod s vremenom poluraspada od 20 minuta.

Očekivalo se da će Irena Žolio-Kiri i Savić dobiti Nobelovu nagradu, ali je izbio Drugi svetski rat pa nekoliko godina nagrada nije dodeljivana. Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. godine, ali je pripala samo Otu Hanu, koji je dokazao njihovu pretpostavku da je radioaktivnost poticala od lantana.

Savić je početkom 1939. u Institutu učestvovao i u merenju neutronskog efikasnog preseka za fisiju urana, što je kasnije postala osnova za proračun lančanih reakcija u nuklearnim reaktorima i nuklearnom oružju.

Nakon početka Drugog svetskog rata, Francuzi su Savića kao stranca proterali iz zemlje i pored toga što se bio prijavio kao dobrovoljac za front. Vratio se u Beograd na Medicinski fakultet, gde je postao profesor fizičke hemije na Farmaceutskom odseku Fakulteta.

Drugi svetski rat

Levičarskom studentskom pokretu pristupio je sredinom tridesetih godina, a član Komunističke partije Jugoslavije postao je 1939. godine. Pored raznih partijskih zadataka, po Titovom nalogu instalirao je, uoči rata, radio-stanicu za vezu sa Moskvom, ali je zgrada u kojoj se nalazila radio-stanica porušena prilikom bombardovanja Beograda, 6. aprila 1941. godine. Kasnije je instalirao novu radio-stanicu, koja je bila prva u partizanima.

U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvuje, zajedno sa suprugom Brankom, od 1941. godine. U toku rata je bio rukovodilac za šifru Vrhovnog štaba NOV i POJ, potpredsednik AVNOJ-a i član Vojne misije NOVJ u Moskvi. Tokom rata, kao ilegalka je poginula njegova sestra Slobodanka Danka Savić.

U novembru 1944. učestvovao je na Antifašističkoj skupštini narodnog oslobođenja Srbije na kojoj je izabran za člana Predsedništva i za poverenika za obnovu Srbije, kasnije postaje i predsednik Privrednog saveta Srbije, kao i član Centralnog komiteta Komunističke partije Srbije.

Na trećem zasedanju AVNOJ-a 1945. godine, izabran za člana Zakonodavnog odbora i za člana Ustavotvorne skupštine.

Posle oslobođenja se nalazio na raznim odgovornim dužnostima. Bio je predsednik Privrednog saveta Srbije, član Saveta federacije i dr. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su Orden junaka socijalističkog rada i Orden narodnog oslobođenja.

Posleratna karijera

Profesor fizičke hemije na Filozofskom fakultetu u Beogradu postaje 1945. godine, a potom za prorektor Beogradskog univerziteta. Dopisni član Srpske akademije nauka postaje u martu 1946, a njen redovni član dve godine kasnije.

U ovom periodu boravio je u Sovjetskom Savezu, gde je uz podršku jugoslovenskog rukovodstva zajedno sa sovjetskim naučnicima razmatrao pokretanje instituta za nuklearna istraživanja u Jugoslaviji. U Sovjetskom Savezu, radio je zajedno sa sovjetskim naučnikom Pjotrom Leonidovičom Kapicom, na Institutu za fizičke probleme u Moskvi.

U Jugoslaviju se vraća 1946. gde započinje na stvaranju takvog instituta u Jugoslaviji. Institut u Vinči je osnovan 1948. a Savić u njegovom radu dobija vodeću ulogu.[3] Važno je napomenuti da je Savić bio uključen i u samu gradnju instituta, kako u njegovo planiranje, tako i u sam proces izgradnje. U tu svrhu je čak i lično boravio na gradilištu i spavao u okolnim seoskim kućama.

Ostavku na mesto direktora instituta daje 1960. godine. Prema pisanju Vladimira Dedijera, Savić se nije slagao sa načinom rada instituta, i smatrao je da treba izbegavati kupovinu licenci, kao i da nuklearnu tehnologiju Jugoslavija treba da razvija sopstvenim naporima, uz akcenat na fundamentalna istraživanja.

Bio je član svih akademija nauka u Jugoslaviji, kao i Akademije nauka SSSR-a (1958), Njujorške akademije nauka (1960), Mađarske akademije nauka (1970), Atinske akademije nauka (1975) itd.

Tokom socijalističkog perioda, osim naučnog, uživao je i veliki politički ugled, zahvaljujući svom predratnom komunističkom periodu kao i učešću u NOB.

Bio je predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti od 1971. do 1981. Bio je aktivan skoro do kraja života. Poslednji naučni rad je objavio nekoliko meseci pre smrti, u 85. godini. Umro je u Beogradu 1994. godine. Na lični zahtev, nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana već u porodičnoj grobnici.

Po njemu je nazvana Osnovna škola „Pavle Savić”, a u dvorištu škole se od 1994. nalazi i njegova spomen bista.

Pošta Srbije je 2009. povodom stogodišnjice Savićevog rođenja, štampala poštanske marke sa njegovim likom.

Izvor Wikipedia