Vladislav Petković Dis (Zablaće, kod Čačka, 10. mart 1880 — Jonsko more, 17/30. maj 1917) bio je srpski pesnik, učitelj i carinski službenik. Pripadao je epohi impresionizma i jedan je od najznamenitijih pesnika sa kraja 19. i početka 20. veka. Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Povlačio se sa srpskim narodom i vojskom za vreme Prvog svetskog rata preko Albanije, a zatim je bio prebačen na Krf. Transportovan je u Francusku, gde je napisao svoju poslednju zbirku pesama Nedovršene pesme. Po povratku u Grčku, brod na kome je plovio potapa nemačka podmornica u blizini Krfa, 30. maja 1917. godine.

Detinjstvo

Dimitrije Petković, Disov otac, doselio se sredinom 19. veka iz okoline Kumanova i u Zablaću je držao mehanu. Vladislav je završio osnovnu školu u rodnom Zablaću i prvih šest razreda gimnazije u Čačku, da bi 1897. godine upisao sedmi razred gimnazije u Zaječaru. Gimnaziju ne uspeva da završi jer nije položio završni ispit zrelosti, ali to nije bila prepreka da radi kao privremeni učitelj u selu Prliti kraj Zaječara od 1906. do 1908. godine.

Iz Prlite prelazi u Beograd, gde počinje da objavljuje prve pesme u časopisima Srpski književni glasnik, Nova iskra, Brankovo kolo, pod pseudonimom Dis (srednji slog imena). Dis je svoje pesničko nadahnuće i potporu pronašao u boemskim krugovima oko Skadarlije, koji su predstavljali suštu suprotnost akademskoj i profesorskoj eliti oko Knez-Mihailove ulice. Savremenici su ga zapamtili kao mladog, anemičnog i nervoznog čoveka, koji je bio tankih nerava i zanesenog pogleda. Dis se najčešće kretao u društvu Sime Pandurovića, Antuna Gustava Matoša, Milana Simića, Luke Smodlake.

Školovanje

Dis je bio sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu „Na prozoru sveća gori” i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije Vukašina Veizovića pozvao na čast:

Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam...
U rodnom Zablaću Osnovna škola nosi njegovo ime.

Posao

Škola u rodnom selu nosi njegovo ime.
U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, a pokraj Zaječara. Sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

Ušao je sasvim tiho u društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića i Ratka Miniča uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žali prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Od prve plate štampao je posetnicu na kojoj je pisalo samo Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog „Pakla”, a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio štampan i ćiriličnim pismom.

Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.

Izvor Wikipedia