Rosa Frojnd (Zemun, 27. avgust 1911 — Beograd, 12. februar 1994), poznatija kao Rahela Ferari bila je srpska filmska, televizijska i pozorišna glumica.
Široj publici najpoznatija je po ulogama u ostvarenjima Skupljači perja, Grlom u jagode, Nacionalna klasa, Davitelj protiv davitelja, Hajde da se volimo 3, Tango argentino i kao Mitina majka u serijalu Tesna koža.
Dobitnica je brojnih glumačkih nagrada, između ostalih Dobričinog prstena i Sterijine nagrade.
Rođena je kao Rosa (Rohel) Frojnd 27. avgusta 1911. godine u Staroj Pazovi ili u Zemunu u jevrejskoj porodici. Roditelji su joj bili Bela Frojnd i Emilija - Ema rođena Lajner. Od 1930. do 1940. godine je radila je u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, a od 1940. do 1941. u Umetničkom pozorištu u Beogradu. U jednoj anketi prve godine svog života ovako je opisala:
Moja mladost, to je zemunska periferija. Detinjstvo bez igračaka, bez ičega. Izađem na ulicu, idem uz plot, čučnem i posmatram – mrave! Tu se razvijala moja mašta: sama sam sebi pričala priče, izmišljala ih o tim majušnim mravima, te oni sad idu kući, sad se šetaju, trče, nabavljaju hranu, a ja sam se igrala s njima – pravila im razne prepreke. Stavim travku da im preprečim put, ili napravim most, ili ih skrenem u drugu stranu. Bilo je to moje malo pozorište diznijevskog tipa – mravi su bili moji mali glumci a ja svemoćni reditelj.
U Srpskom narodnom pozorištu (SNP) u Novom Sadu Rahela je počela je da statira u sezoni 1930-31, a član pozorišta postaje 1931—32. godine. U vreme kada se SNP zvalo Pozorište Dunavske banovine, u ulozi dr Klotilde Vimern u Fodorovoj Maturi gledao ju je desetogodišnjak Jovan Ćirilov, ne sanjajući da će mnogo godina kasnije, 1985. godine, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu postati njen upravnik. Delujući često iz drugog plana, u manjim ulogama, Ferarijeva je svojom kreacijom nezgodnih gospođa izbijala u prvi red, piše u knjizi „Narodno pozorište Dunavske banovine“ dr Z. T. Jovanović. Jednogodišnje usavršavanje u Budimpešti ubrzalo je njen umetnički rast koji je došao do punog izražaja u Umetničkom pozorištu u Beogradu gde je 1940. godine angažovana sa suprugom Aleksandrom Stojkovićem. Udajom je promenila i ime, i prezime u Marija Stojković da bi nakon muževljeve smrti uzela umetničko ime Rahela Ferari. Nikada se više nije udavala.
Za vreme Drugog svetskog rata nije igrala. Od 1945. do 1947. godine je ponovo nastupala u Novom Sadu. Od osnivanja Jugoslovenskog dramskog pozorišta, 1947. godine, bila je prvakinja tog pozorišta. U JDP—u je ostvarila mnogo vrsnih izvođenja – od Paškove u Ribarskim svađama, Sarke u Ožalošćenoj porodici, do Aksinje u Jegoru Buličovu.
Rahela Ferari u Srpskom narodnom pozorištu, Novi Sad, 1939. Fotografija je muzejska građa Pozorišnog muzeja Vojvodine.
U Novom Sadu je igrala veliki broj raznovrsnih uloga u domaćem i stranom repertoaru. Pre rata najzapaženije su njene epizodne uloge karakterno osobenih i ćudljivih ženskih likova. U Jugoslovenskom dramskom pozorištu, takođe u raznovrsnom repertoaru, ostvarila je mnogo živopisnih ženskih likova, među kojima i majstorske realizacije: Paškove u Ribarskim svađama Karla Goldonija, Ksenije u Jegoru Buličovu i Vasilise u Na dnu M. Gorkog, Zeleničke u Rodoljupcima J. Sterije Popovića, i Sarke u Ožalošćenoj porodici B. Nušića.
Iako je glumila još u Skupljačima perja, Rahela Ferari je filmsku slavu dosegla tek u poznom dobu nizom upečatljivih uloga, i to prvenstveno u filmovima Grlom u jagode, Nacionalna klasa, Davitelj protiv davitelja, Hajde da se volimo 3 i Tango argentino, i u serijalima Kamiondžije, Metla bez drške i Tesna koža. U poslednjem je, kao Mitina majka, rekla čuvenu repliku: Sve same noge i gola dupeta.
Povremeno je gostovala u pozorištu Atelje 212 i igrala na filmu i televiziji. Na obali Dunava u Grockoj svojim rukama je izgradila kuću, kosila travu, sadila voće i orala. Jednom je čak kupila 500 pilića. „Svi su se čudili, a nama je bilo veselje što su tako mali“, pričala je. Žena za koju je Gojko Šantić u zborniku Apostoli glume napisao da „maestralno miri i spaja realizam sa svojim bizarnim, grotesknim simbolizmom“, van pozorišta je uživala u ulozi običnog čoveka koji se raduje malim stvarima. Umrla je u Beogradu 12. februara 1994. godine i sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju.
Priznanja
Grob Rahele Ferari i Steve Žigona, u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju
Po mnogima jedna od najboljih jugoslovenskih karakterno-komičnih glumica posle Drugog svetskog rata, Rahela Ferari je za života okićena najvećim društvenim priznanjima — između ostalih dobitnica je Oktobarske, Sterijine, Sedmojulske i nagrade Dobričin prsten. U seriji Veliki srpski glumci, Pošte Srbije su 2007. izdale marku s njenim likom, u Izraelu je uvrštena u svetski almanah Ko je ko u svetu Jevreja, a jedna ulica u Padinskoj skeli nosi njeno ime.
Glumicu Čus Lampreav, koja glumi u Almodovarovom filmu Vrati se, kritičari nazvali „španska Rahela Ferari“, dok pank bend iz Banjaluke takođe nosi njeno ime. O njenom životu, naročito tokom Drugog svetskog rata, napravljena je predstava Rahelina kutija.
Izvor Wikipedia
