Branko „Stane” Stanković (Sarajevo, 31. oktobar 1921 — Beograd, 20. februar 2002) bio je jugoslovenski i srpski fudbaler, reprezentativac i trener. Kad je 1958. godine poslednji put obukao nacionalni dres, imao je 37 godina i 27 dana i bio najstariji fudbaler koji je ikada igrao u reprezentaciji Jugoslavije.
Rođen je 31. oktobra 1921. u Sarajevu, Kraljevina SHS. Igrao je za SK Slaviju - Sarajevo (1937—1941) i BSK - Beograd (1941—1944), a proslavio se u crveno-belom dresu Crvene zvezde - Beograd (1945—1958), u kome je tokom 13 godina odigrao 495 zvaničnih utakmica (36 golova), od toga u prvenstvu 195 utakmica (15 golova). Osvojio je četiri titule nacionalnog prvaka (1951, 1953, 1956, 1957. godine) i tri pobednička trofeja fudbalskog kupa Jugoslavije (1948, 1949, 1950).
Kao Srbin, aprila 1941. napušta Sarajevo zbog ustaške okupacije. U Beogradu oblači dres BSK-a, višestrukog šampiona Kraljevine Jugoslavije. Stanković je tada imao dvadeset godina, ali je već bio formiran kao fudbaler.
Bio je snažan, brz, hrabar, odlično je igrao glavom, posedovao je silovit udarac, važio je za odličnog izvođača prekršaja izvan šesnaesterca i davao je golove na taj način.
Stane, kako su ga prisno zvali drugovi u klubu i navijači, posedovao je finu tehniku, smisao za igru, uspešno je driblovao i silovito prodirao. Mnogo pre svih svetskih stručnjaka, on je bio „moderan bek“, u današnjem smislu reči - išao je u napad, vešto centrirao i predstavljao opasnost za protivnika, uvek kao iznenađenje, jer u tom stilu niko pre njega nije igrao. Kasnije je to prihvatio Bruno Belin, potom Fahrudin Jusufi, Milovan Đorić, Petar Krivokuća i drugi.
Nije se služio grubošću, što je inače svojstveno bekovima. Na utakmici Engleska - Jugoslavija (3:0) Stanković je igrao protiv Stenlija Metjusa. Po klizavom terenu Metjus je koristio svoje driblinge. U jednoj od svojih majstorija dogodilo se da se okliznuo i u padu uhvatio Engleza oko pasa. To je bila „slika godine“. Ispod nje cinični komentator je napisao: „Pardon, mister Stanković, ovo su moje noge!“[traži se izvor]
Kad je Fudbalska federacija Engleske priredila gala prijem prilikom proslave ser Stenlijevog osamdesetog rođendana, slavljenik je kao svoje goste pozvao nekoliko velikih asova iz inostranstva. Nije zaboravio ni Stankovića. Taj poziv Jugoslovenu među svetskom elitom, Metjus je ovako objasnio: „Kad počne utakmica svog direktnog rivala posle desetak minuta upoznamo, slično kao bokseri u ringu. Odmah sam video da je Stanković igrač ekstra klase. Moja šansa je bila u tome što je teren bio klizav, a ja mnogo lakši i mogao sam da koristim svoj dribling gornjim delom tela. I tada sam upoznao najkorektnijeg rivala u karijeri. Ni u jednom trenutku gospodstveni Jugosloven nije posegnuo za oštrinom, svojom silnom snagom ili grubošću. Imponovao mi je: vladao sobom i situacijom. Moja je želja da takav vitez fudbala bude moj gost, da uveliča slavlje.“
Odigrao je 61 utakmicu za reprezentaciju. Debitovao je na prvoj utakmici državnog tima posle Drugog svetskog rata u Pragu. Reprezentacija je pobedila sa 2:0, golovima Mitića i Koste Tomaševića.
Igračku karijeru nastavio je sa uspehom i kao trener. Pored velikih trijumfa sa Crvenom zvezdom, atinskim AEK-om, Galatasarajem, Portom i još nekim klubovima, bio je i trener reprezentacije kada je reprezentacija postala vicešampion Evrope.
U stručnim krugovima Stanković je visoko uvažavan. Stanković je trener sa najvišim kvalifikacijama: pored ogromnog igračkog iskustva i duge karijere, on je završio Fakultet za fizičku kulturu i poseduje veliko pedagoško znanje u radu sa igračima.
Kao prvotimac Crvene zezde odigrao je 489 utakmica i postigao 34 gola a osvojio je 4 prvenstva i 2 Kupa Jugoslavije. Bio je član „čuvenog“ olimpijskog tima iz Tamperea.
U periodu od 1978. do 1982. bio je šef stručnog štaba Crvene zvezde. U ovom periodu osvojio je dve titule Šampiona i jedan Kup Jugoslavije. U sezoni 1978/79. predvodio je „crveno-bele“ do finala Kupa UEFA u kome su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Na klupi Crvene zvezde sedeo je i u jesenjoj sezoni 1988/89. godine, nasledio ga je Dragoslav Šekularac, koji je ekipu predvodio u prolećnom delu.
Zbog stila igre i gospodskog držanja Branka Stankovića su i navijači i saigrači zvali „Ambasador“.
Izvor Wikipedia
