Miloš Savčić (Svilajnac, 26. jul/7. avgust 1865 — Beograd, 9. mart 1941) bio je srpski političar, građevinski inženjer i preduzetnik. Savčić je bio ministar građevina, gradonačelnik Beograda, savetnik, saradnik i rukovodilac brojnih privrednih objekata u Kraljevini Srbiji i Kraljevini Jugoslaviji. On je bio jedan od najbogatijih Evropljana svog vremena.

Rođen je u Svilajncu, u Resavi, 26. jula/7. avgusta 1865. godine, od majke Jelene i oca Teodora. Otac mu je bio dobrostojeći trgovac.

Školovanje

U rodnom mestu je završio osnovnu školu i prva četiri razreda gimnazije, u Beogradu je 1885. završio realku, a u Minhenu 1889. Visoku tehničku školu.

Inženjer u Minhenu

Nakon završenih studija, na poziv profesora Leve, koji je u Visokoj školi predavao puteve i železnice, ostao je još dve godine u Nemačkoj radeći na izgradnji bavarskih državnih železnica. Kao mladom inženjeru Srbinu takav posao je predstavljao retku počast, ali i izuzetnu priliku za sticanje solidne prakse. Međutim, kao strani državljanin, nije mogao da postane državni činovnik, već je mogao da radi samo po ugovoru.

Najpre je radio na proširenju železničke stanice u Minhenu. U početku se bavio snimanjem terena, a na osnovu njegovih snimaka drugi bi inženjeri izradili elaborat; zatim na obeležavanju svih objekata i krivina, a kada se krenulo sa izgradnjom objekata: kanalizacije, ukrštanja sa tramvajima, električnih postrojenja i pruge dužine 30 km, radio je kao nadzorni inženjer na izgradnji jednog od mostova, na kom su prvi put izvedeni lukovi od armiranog betona. Po završetku posla, njegov zadatak je bio da pregleda čitav elaborat koji su prethodno izradile njegove kolege.

Nakon toga su ga angažovali za izradu opsežnog i detaljnog elaborata, zbog kog je proputovao celu Bavarsku, a u poslu je imao pomoćnike kojima je pokazivao snimanje i trasiranje terena. Ovaj posao mu je doneo puno uspeha i priznanja. Mada je bio mlad inženjer, obavljao je poslove starijeg inženjera, sa duplo većom platom, što je bio razlog da ga neke kolege stariji inženjeri gledaju popreko i sa zavišću.

Jedno vreme je radio na odeljenju za skretnice, na metodi centralizovanja skretnica, prema „blok-sistemu”.

Povratak u Srbiju

Godine 1891. zbog majčine smrti je odlučio da napusti posao na bavarskim železnicama i ode u Srbiju. U to vreme je trebalo da pređe da radi kod Ajfela, koji je nakon izgradnje čuvene Ajfelove kule stekao svetski glas. Pošto je posao trebalo da započne u maju naredne godine, kako bi iskoristio slobodno vreme, otišao je na odsluženje vojnog roka koji je po zakonu trebalo da trajao pet meseci, ili manje, u slučaju da se ranije položi oficirski ispit. Međutim, pao je na praktičnom delu ispita, na kom je dobio za zadatak da obeleži trougao na terenu što je rešio na inženjersko-traserski način, umesto po vojnim pravilima. Zbog toga je morao da produži vojni rok i otkaže ugovor sa Ajfelom.

Nakon odsluženja vojnog roka, 1893. se zaposlio u Beogradskoj opštini. Nakon godinu dana je odlučio da, uz finansijsku pomoć oca, strica i brata, započne sopstveni posao, otvaranjem Inženjersko-arhitektonske kancelarije u Beogradu, zajedno sa prijateljem iz minhenskih dana, arhitektom Gašparom Bekerom 1893. godine. U to vreme, otvaranje sopstvenog projektantskog preduzeća je predstavljalo sasvim novu inicijativu, koja je u krugu porodice i prijatelja izazivala skepsu. U to vreme država nije imala dovoljno sredstava za veće tehničke radove, kao što su putevi, železnica, kanalizacije, mostovi, pa se u početku posvetio izradi projekata za kuće. Osim toga, privatni poslovi su se zaključivali bez komplikovanih procedura, bez taksi, uverenja, ni katastarskih planova. Veći ugovori su se pravili običnim pismom, dok su manji dogovarani samo usmeno.

Za prvi posao ga je angažovao Luka Ćelović, koji mu je tražio da napravi plan za privatnu kuću u Karađorđevoj ulici u Beogradu. A za njim su ga angažovali bogati trgovci Jovan Jovanović Šapčanin i Milan Pavlović, te kasacioni sudija Milutin Marković, svi radi izgradnje privatnih porodičnih palata. Posle Bekereve smrti 1896. je sarađivao s arhitektima Danilom Vladisavljevićem, u Savčićevom birou od 1894. do 1898. i Milanom Kapetanovićem.

Porodica

Imao je brata Jakova i sestru Ljubicu.

Bio je oženjen Katinkom, rođenom Leve u Minhenu 1874, koju je upoznao za vreme studija. Imali su sinove: arhitekte Milenka (1901–1954) i Svetozara (1903), inženjere Ljubišu i Vladetu (1899) i ćerku Jelicu (–1936), udatu za građevinskog inženjera Aleksandra Acovića.

Svoju kancelariju je imao u stambeno-poslovnoj višespratnici na Topličinom vencu 14. Na toj zgradi je prilikom nadogradnje prvi u Srbiji primenio međuspratni montažni armiranobetonski konstruktivni sistem Herbst (1921). Sistem se sastojao od betonskih nosača u obliku kraćih ili dužih pljosnatih greda (fostne), koje se na građevinu donose gotove i polažu na razmaku od 33 cm uspravno. Preko njih se jednoobrazno i kontinuirano betoniraju svodići na oplati od limenih tablica.[

Svoj biro je preimenovao u Tehničko preduzeće „Labor”, koje su preuzeli njegov sin Vladeta i zet Aleksandar Acović.

Sopstveno zdanje uglovnica - Kralja Milana i Andrićev venac građena od 1924. do 1926.
Njegova porodica je bila među najvećim akcionarima Agrarne, Vračarske i Izvozne banke. Prometna banka je objedinila sav porodični imetak. Kupili su vinograde i od njih napravili prestižnu stambenu četvrt na Dedinju. Izgradnju kompleksa luksuznih vila započeo je Miloš Savčić, a nastavio njegov zet Aleksandar Acović.

Početkom dvadesetih godina 20. veka je odlučio da sagradi do tada najveće i najreprezentativnije stanište na prestižnoj gradskoj lokaciji, u kojem je živeo do kraja života. Zgrada je građena od 1924. do 1926. godine, na uglu ulice Kralja Milana i Andrićevog venca (tada Dobrinjske ulice). Prostornu organizaciju i dimenzije sopstvenog zdanja je odredio primenom sistema s nosačima Herbst, za međuspratne konstrukcije, a fasadni sklop, komponovan iz tri nejednaka segmenta, je osmislio je Evgenije Gulin [ru], ruski građevinski inženjer u emigraciji.

Prilikom nemačke okupacije, supruga Katinka, mada poreklom Nemica je odbila saradnju sa Nemcima, tako da je zajedno s decom i njihovim porodicama izbačena iz porodične palate u centru grada. Kraj rata su dočekali u vinogradskim vikendicama na Dedinju. Nakon oslobođenja, izbačeni su i sa Dedinja, kao predstavnici poražene buržoazije i oduzeta im je čitava imovina.

Jedan od praunuka Miloša Savčića je Vladimir Lešić, poznati muzičar.

Kuća u Užičkoj 15, u kojoj je živela njegova ćerka Jelica je kasnije postala rezidencija Josipa Broza Tita, a zatim i Slobodana Miloševića, a u blizini je na njihovom nekadašnjem imanju izgrađena i Kuća cveća.

Izvor Wikipedia