Radomir Antić (Žitište, 22. novembar 1948 — Madrid, 6. april 2020) bio je srpski i jugoslovenski fudbaler i fudbalski trener.

Najveći deo igračke karijere je proveo u beogradskom Partizanu. Jedini je trener koji je u svojoj karijeri trenirao Real Madrid, Atletiko Madrid i Barselonu. Takođe je jedan od dvojice trenera koji je sedeo na klupi Barselone i Reala. Bio je selektor reprezentacije Srbije od 2008. do 2010.

Igračka karijera

Antić je rođen u Žitištu, a kao šestogodišnjak se preselio u Užice. Igračku karijeru je počeo u Slobodi iz Užica (1967–1970), a zatim je prešao u Partizan, u kom je proveo najveći deo igračke karijere.

U Partizan je došao 1970. i u njemu je ostao do 1977. godine. Sa Partizanom je osvojio titulu prvaka Jugoslavije u sezoni 1975/76, a za crno-bele je u prvenstvu Jugoslavije odigrao 181 utakmicu i postigao 9 golova.

U leto 1977. Antić je potpisao za Fenerbahče. U tom istanbulskom klubu je proveo sezonu, pre nego što je prešao u špansku Real Saragosu. Godine 1980. Antić je prešao u Luton taun u kome je ostao do 1984. U maju 1983. je postigao gol koji je spasio klub od ispadanja iz prve lige, 4 minuta pre završetka poslednje utakmice u prvenstvu protiv Mančester sitija, koji je posle toga ispao iz lige.

Svoj prvi i jedini nastup u dresu reprezentacije Jugoslavije je zabeležio 26. septembra 1973. u Beogradu, na prijateljskom susretu sa reprezentacijom Mađarske (1:1). Antić je tada odigrao svega desetak minuta, jer je utakmicu započeo sa klupe. U igru je ušao u 80. minutu umesto povređenog Franja Vladića, koji je prethodno u 62. minutu zamenio Vladimira Petrovića Pižona.

Trenerska karijera

Antić je trenersku karijeru započeo 1985. u Partizanu, kao pomoćni trener, prvo Nenadu Bjekoviću, a zatim Fahrudinu Jusufiju. Poslednjih godinu dana je bio i trener mlađih kategorija. Partizan je napustio tokom 1988.

Real Madrid

Antić je u martu 1991. preuzeo mesto prvog trenera Real Madrid od Alfreda Di Stefana. Real je vodio na poslednjih 12 utakmica u prvenstvu, u kojima je uspeo da dođe do trećeg mesta na kraju sezone, čime je izborio plasman u UEFA Kup.

Vodio je ekipu i u prvom delu naredne sezone, na ukupno 19 utakmica. Za Real su tada igrali Emilio Butragenjo, Mičel, Fernando Jero, Manuel Sančiz i Georgi Hadži. Na Antićevo insistiranje u klub su došli Robert Prosinečki, koji je prethodne sezone osvojio sa Crvenom zvezdom Kup šampiona 1991, kao i mladi i talentovani Luis Enrike, iz Sporting Hihona.

Tadašnji predsednik Reala, Ramon Mendoza, doveo je Lea Benhakera na mesto sportskog direktora. Benhaker nije bio zadovoljan Antićevim načinom vođenja ekipe, pa ga je nakon nekoliko nedelja, sredinom januara 1992. otpustio. U tom trenutku, Real se nalazio na prvoj poziciji na tabeli, sa sedam bodova prednosti u odnosu na drugoplasiranu Barselonu. Real je takođe u Kupu UEFA izborio plasman u četvrtfinale. Vođenje tima nakon odlaska Antića je preuzeo sam Benhaker. Pod njegovom komandom Real je ispustio prednost, pa je Barselona u poslednjem kolu osvojila titulu.

Atletiko Madrid

Najveće uspehe je ostvario dok je bio u Atletiko Madridu, koji je trenirao u tri navrata. Prvi put ih je trenirao tri sezone (1995—1998). Kada je došao u klub, kostur tima su činili Hose Luis Kaminero, Kiko Narvaez, Dijego Simeone i Ljuboslav Penev. Sezonu pre Antićevog dolaska, Atletiko je u poslednjem kolu izborio opstanak, tako što je sa Seviljom igrao 2:2. Sezonu su završili sa samo jednim bodom više u odnosu na ekipe koje su se našle u zoni ispadanja.

Kada je Antić preuzeo ekipu, u njoj je bilo 35 fudbalera. Antić je izvršio selekciju tih igrača i ostavio je grupu od njih 20, na koje je računao u narednoj sezoni. Nameravao je da dovede pet, šest igrača kako bi ojačao pojedine pozicije u timu. Kao prvo pojačanje, nameravao je da dovede Viktora Onopka, kojeg je trenirao u Ovijedu. Atletiko i Onopko su postigli dogovor, ali Ovijedo nije bio zadovoljan pa je slučaj završio pred arbitražnom komisijom FIFE koja je presudila u korist Ovijeda, pa je taj transfer propao. Druga želja mu je bio mladi i talentovani Fernando Morijentes, koji je tada nastupao za Albasete. Morijentes je izabrao da pređe u Saragosu iz koje je kasnije otišao u Real.

Iz Albasetea je umesto Morijentesa doveo golmana Fransiska Molinu i štopera Santija. Vezni red je ojačao dovođenjem Roberta Fresnedosa iz Espanjola a konkurenciju u napadu je pojačao dovođenjem Argentinca Leonarda Bjađinija i Urugvajca Fernande Koree. Doveo je tada i malo poznatog Milinka Pantića iz Panioniosa.

Atletiko je dospeo na vrh tabele već posle drugog kola, a samo jednom su ga prepustili, nakon petog odigranog kola. Odmah u sledećem kolu su se vratili na čelnu poziciju i zadržali su je do kraja prvenstva. Ekipa je pokazala izuzetnu efikasnost, Penev je postigao 16, Simone 12, Kiko 11, Pantić 10 a Kaminero 9 golova. Atletiko je te sezone primio i najmanje golova, samo 32 na 42 odigrane utakmice. Antić je ekipu te sezone predvodio i do trijumfa u Kupu Kralja. U finalu su savladali Barselonu nakon produžetaka. Strelac jedinog pogotka je bio Milinko Pantić.

Tadašnji predsednik Atletika, Hesus Hil je izdvojio znatna sredstva kako bi doveo značajna pojačanja koja bi klubu pomogla u odbrani titule i što boljem nastupu u Ligi šampiona. Antić je pokušao da dovede Ronalda iz PSV Ajndhovena, ali je on ipak odlučio da pređe u Barselonu. Umesto njega došao je Huan Esnajder iz Real Madrida. Takođe je došao i Radek Bejbl koji je tog leta sa reprezentacijom Češke stigao do finala Evropskog prvenstva 1996. Igranje u Evropi ih je koštalo rezultata u prvenstvu pa su oni odmah zaostali za Relom i Barselonom. U Ligi šampiona su zauzeli prvo mesto u grupi ispred Borusije Dortmund, Viđeva iz Lođa i Steaue Bukurešt. U četvrtini finala ih je izbacio Ajaks.

Atletiko je i u sezonu 1997/98. ušao dosta ambiciozno. Dovedena su dva velika pojačanja, Kristijan Vijeri iz italijanskog šampiona Juventusa i Žuninjo Paulista iz Midlzbroa. Deo sredstava za te transfere dobijen je prodajom Dijega Simeonea Interu. Atletiko je u prvenstvu igrao u promenljivoj formi, pa su se pojavile glasine da bi Antić mogao biti smenjen. Nakon poraza od Lacija u Kupu UEFA predsednik Hil je saopštio novinarima da je pronašao zamenu za Antića. Nakon završetka prvenstva Antić je otpušten a na njegovo mesto je doveden Italijan Arigo Saki.

Barselona

Antić je 2. februara 2003. zvanično postavljen za trenera Barselone. Potpisao je šestomesečni ugovor, a došao je umesto Holanđanina Luja van Gala. Antić je preuzeo klub kada je bio na 15. mestu Primere. Vodio je Barsu na 24 zvanične utakmice, zabeležio je 12 pobeda, osam nerešenih rezultata i četiri poraza. Uspeo je da na kraju sezone osvoji 6. mesto, i tako izbori plasman u Kup UEFA. U četvrtfinalu Lige šampiona je izgubio od Juventusa, i to nakon produžetaka. Na kraju sezone je napustio Barselonu, a na njegovo mesto doveden je Frank Rajkard.

Srbija

Nakon više od četiri godine bez trenerskog angažmana, Antić je 19. avgusta 2008. postavljen za selektora fudbalske reprezentacije Srbije. Vodio je nacionalni tim na 28 zvaničnih susreta (17 pobeda, 3 remija, 8 poraza). U kvalifikacijama ostvario direktan plasman na Svetsko prvenstvo 2010. u Južnoj Africi, na kome„ orlovi” nisu prošli u drugi krug.

Posle dve godine i 21 dana na čelu nacionalnog tima Radomir Antić je smenjen 15. septembra 2010. jednoglasnom odlukom Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Srbije.

Porodica

Bio je oženjen Verom, sa kojom ima dvoje dece: ćerku Anu (udatu za košarkaša Nikolu Lončara) i sina Dušana (oženjenog ženom Mirjanom). Ima četvoro unučadi, dva unuka (Marka i Radomira) i dve unuke (Ivanu i Petru). Ime Radomir je dobio po svom ujaku Radetu Brkiću.

Smrt i nasleđe

Preminuo je 6. aprila 2020. godine, u 72. godini života. Dana 12. avgusta 2021. godine, stadion Slobode iz Užica je promenio ime u Stadion Radomir Antić.

Izvor Wikipedia