Čedomilj Mijatović (Beograd, 5/17. oktobar 1842 — London, 14. maj 1932) bio je srpski ekonomista, književnik, istoričar, političar i diplomata. Mijatović jedan od najznačajnijih liberala u srpskoj političkoj istoriji. Šest puta je bio ministar finansija kneževine/kraljevine Srbije, dva puta ministar inostranih poslova, kandidat za najviši crkveni položaj i predsednik Srpske kraljevske akademije. Mijatović je potpisnik Tajne konvencije. Za vreme njegovog ministrovanja uveden je metarski sistem i usvojen dinar po uzoru na srednjovekovnu valutu. Jedan od najzaslužnijih ljudi u osnivanju Srpske centralne banke. On je uspostavio diplomatske odnose sa SAD i Ujedinjenim Kraljevstvom.
Biografija
Otac Milan, rodom iz Jaska u Sremu, bio je profesor zemljopisa, latinskog i istorije u Kragujevcu i prvoj beogradskoj gimnaziji Beogradu, do smrti 1853. godine. Kragujevac je napustio zbog tada izražene netrpeljivosti prema prečanskim Srbima. Važio je za jednoj od najboljih stručnjaka za latinski jezik među Srbima u Ugarskoj. Mijatovićeva majka Rakila Kristina bila je iz Velikog Bečkereka. Ona je bila praunuka Gavrila Ilića kome je dodeljen plemićki status od Marije Terezije za iskazanu hrabrost prilikom austrijske opsade Beograda. Gavrilo se oženio jednom devojkom iz Andaluzije po kojoj je ime dobila Mijatovićeva majka. Kasnije je Mijatović navodio da i dalje ima u posedu originalnu povelju o plemstvu, koje je bilo naslednog tipa. Otac mu je preminuo kada je imao 10 godina i majka se preudala za inspektora Vasilija Berara. O očuhu je Mijatović pisao da je bio dobar čovek. Većinu svojih kvaliteta Mijatoviće je pripisivao nasleđe sa majčine strane, sa izuzetkom ljubavi prema knjizi koju mu je preneo otac.
Završio je Licej 1862. godine. Imao je stipendiju tokom studija na Liceju. Tada je pisao članke i objavio je svoje prvi književni rad. Tokom studija na Liceju, Josif Pančić ga je pozvao na razgovor i uputio da napusti prirodne nauke i okrene studijama psihologije i književnom stvaralaštvu. Pre odlaska na studije u inostranstvo, uzeo je učešća u otporu turskom bombardovanju stavljanjem barikada, prevodio je tekstove rasprava iz britanskog parlament po zahtevu kneza Mihaila, zajedno sa svojim drugom Stojanom Novakovićem. Tada je postao obrenovićevac. Zatim je proveo tri godine na studijama u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Tada se oženio Engleskinjom Elodijom Loton.
Od 1865. do 1869. je predavao političku ekonomiju (prvo kao suplent, pa od 1866. godine redovni profesor) na Velikoj školi. Potom se zaposlio u državnoj upravi, na mesta viših činovnika: bio je sekretar beogradskog trgovačkog suda, član Ustavnog odbora 1869. (zalagao se za opšte pravo glasa i dvodomni parlament) i načelnik u Ministarstvu finansija. Bio je blizak Jovanu Ristiću i liberalima.
Prvi put je postao ministar finansija 1873. godine, drugi put 1875. godine, a u međuvremenu bio je sekretar mladog kneza Milana, za koga se tada jako vezao. Iz liberalne stranke prešao je tzv. mladokonzervativcima, posle kojeg ga je vlada, u kojoj je Jovan Ristić bio predsednik, penzionisala 1880. godine. U srpsko-turskom ratu 1876-1877. bio je intendant Ibarske vojske i odlikovan.
Zlatno Mijatovićevo vreme su 1880-te godine. Sa prijateljima je osnovao Naprednu stranku kojoj je knez Milan poverio formiranje vlade oktobra 1880. godine u kojoj je Mijatović izabran za ministra finansija i inostranih dela. Program vlade je bila modernizacija Srbije u svakom pogledu, uz odbacivanje celog političkog nasleđa i izgradnju liberalno-demokratskih institucija po zapadnom uzoru. Mijatović je u te tri godine postavio temelje modernizacije tadašnje Srbije time što je organizovao sledeće važne poslove: sklapanje trgovinskih ugovora, izgradnja prvih železnica, pomoć knezu Milanu kod sklapanja srpsko-austrijske konvencije, uvođenje novih posrednih poreza, uzimanje zajmova u inostranstvu i osnivanje Narodne banke.
Mijatović je pozvao SAD da imenuju poslanika u Srbiju. Kroz nekoliko dana je ispregovaran ugovor, sa kojim se usaglasio knez Milan i kasnije zvanični Vašington. Trgvoinski ugovor i konsularnu konvenciju između Srbije i SAD potpisali su u Beogradu 2/14. oktobra 18881. Judžin Skajler, prvi američki poslanik u Srbiji, i Čedomilj Mijatović.
Po padu vlade krajem 1883. postao je član Državnog saveta i poslanik. Posle srpsko-bugarskog rata 1885. godine je bio jedan od pregovarača o miru na mirovnoj konferenciji organizovanoj u Bukureštu. Ponovo je postao ministar finansija u periodu 1886-1887. godine, a u periodu 1888-1889. godine ministar finansija i spoljnih poslova i predsednik Srpske kraljevske akademije.
U Mijatovićevom životu prelomna su 1888. i 1889. godina. Jedna dvorska afera – povezana sa sukobom kralja Milana i kraljice Natalije i kraljevom abdikacijom - odvela ga je, praktično zauvek, iz Srbije. Od avgusta 1889, Mijatović je u Londonu, kao privatno lice. Tek četiri godine kasnije obnovio je veze sa bliskim prijateljima Stojanom Novakovićem i Milutinom Garašaninom.
Još jednom je, zakratko, postao ministar finansija 1894. godine, ali je opet došao u sukob sa kraljevima Milanom i Aleksandrom. Od 1895. do 1903. godine je bio ambasador, uglavnom u Londonu. Bio je član Senata iz 1901. godine. Po ustoličenju Karađorđevića 1903, Mijatovića su definitivno penzionisali. Ipak, pokušavao je da pomogne srpskoj vladi kod britanske, koja je bila užasnuta svirepim ubistvom poslednjih Obrenovića. Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović je prikupljao pomoć za srpsku vojsku. On je decembra 1918. godine u Londonu, upravnik tamošnje kancelarije Kraljevske-Srpske povlašćene trgovačke agencije. Umro je u Londonu u devedesetoj godini, 14. maja 1932. godine.
Bio je prijatelj sa naučnikom i filozofom Branislavom Petronijevićem.
Tokom i decenijama nakon života bio je jedan od retkih Srba uključenih u engleska izdanja Ko je ko? i srodnih rečnika ili leksikona.
Pri kraju života bio je zaboravljen u zemlji.
Slobodan Jovanović je objavio članak Čedomilj Mijatović kao političar, za koji se smatra da je najodmereniji prikaz njegovog političkog rada.
Izvor Wikipedia
