Mihailo Obrenović (1823–1868) je bio knez Srbije od 1839. do 1842. i od 1860. do 1868. Njegova prva vladavina se okončala njegovim zbacivanjem 1842, a druga vladavina se završila njegovim ubistvom u Košutnjaku 1868. godine.
Zalaganjem kneza Mihaila, i tadašnjih velikih sila, Srbija je diplomatskim putem 1867. godine preuzela od Turske upravu nad preostalim utvrđenim gradovima (Beograd, Smederevo, Šabac, Kladovo i ranije Užice i Soko) i istim sultanovim fermanom izdejstvovala da i poslednji turski vojnik napusti Kneževinu.[1] Politički program kneza Mihaila i njegovog ministra Ilije Garašanina, tvorca Načertanija, bio je razvoj nacionalne svjesti i priprema za oslobođenje i ujedinjenje Srba i južnih Slovena, što je trebalo da izvrši Kneževina Srbija, koju je Mihailo označio jugoslovenskim Pijemontom. Srpska obaveštajna služba je organizovala propagandu i paravojne četničke jedinice koje je slala u susedne oblasti.
Knez Mihailo je vladao apsolutistički što mu je stvorilo mnoge neprijatelje i dovelo do organizovanja zavera. Narodna skupština je zakonom svedena na čisto savetodavno telo. Poslanici su mogli da budu kažnjeni za istupanje u skupštini. Pripadnici jedne zavereničke grupe, opredeljeni kao radikali i pristaše Karađorđevića, 1868. godine su ubili kneza Mihaila.
Tri dana uoči atentata knez Mihailo se tajno verio svojom sestričinom Katarinom, čemu su se protivili neki zvaničnici. Odmah po atentatu Narodna skupština je rešila da će presto preuzeti Aleksandar Karađorđević. No, ministar vojni Milivoje Blaznavac je rešio pitanje prestola pomoću vojske. On je ubacio je svog kandidata iz Obrenovićeve dinastije, a podržao ga je ministar unutrašnjih dela Nikola Hristić, stavljajući mu na raspolaganje policiju. Nakon toga je naslednik postao knez Milan Obrenović. Posle ubistva, pristalice Karađorđevića stavljene su van zakona.
Ubistvo kneza Mihaila u Košutnjaku
Dok je knez Mihailo Obrenović zavodio apsolutizam u zemlji, protiv njega je sklopljena zavera sa ciljem da se on ubije i da na vlast ponovo dođe Aleksandar Karađorđević.[1] Atentatori su bili braća Radovanovići, koji su se svetili za smrt svoga brata Ljubomira Radovanovića. Kosta Radovanović, glavni izvršilac ubistva je bio imućan i ugledan trgovac. Njegov brat Pavle Radovanović, advokat i dva puta kandidat za narodnog poslanika, je bio s njim za vreme atentata, a treći od braće je bio Đorđe Radovanović. Neposredni pomagači u ubistvu su bili Lazar Marić, bivši predsednik beogradskog okružnog suda i Stanoje Rogić, bivši trgovac.
U nedelju, 29. maja (10. juna po gregorijanskom) 1868. oko 10 časova ujutru knez Mihailo je krenuo kočijama da se preveze do Košutnjaka. Sa njim je išao njegov ađutant Svetozar Garašanin, sin predsednika vlade Ilije Garašanina, a u kočijama su do kneza sedele Anka Konstantinović, njegova sestra od strica i njena ćerka Katarina, sa kojom je knez želeo da se oženi. Međutim, Mihailo i Katarina su bili u rodbinskoj vezi (ona mu je bila sestričina), pa se brak nije mogao ozvaničiti. U crkvi je zabranjen brak do šestog kolena, i njemu su se protivili crkveni i državni zvaničnici, pa se Mihailo tajno verio sa Katarinom tri dana uoči atentata.
U parku na Košutnjaku pojavili su se Pavle i Kosta Radovanović u svečanim crnim odelima, cilindrima na glavama i uperenim pištoljima u pravcu kneževe kočije. Prvi je pred kočijom izleteo Kosta. Njega je knez Mihailo Obrenović prepoznao zbog spora oko njegovog brata Ljubomira. Poslednje reči kneza koje je sam priznao Kosta na suđenju su bile: "Dakle, istina je." Knez ih je govorio na francuskom jeziku jer su dame do njega znale francuski.
Na suđenju je Kosta izjavio da nije želo ubiti nikog drugog već samo kneza. Katarina je pokušala da se nasloni na kneza i da ne da Radovanoviću da puca. Lakej koji je vozio kočiju je preklinjao braću da ne čine ludost. Prvi je počeo pucati Kosta, pridružio mu se Pavle. Knez Mihailo je ubijen sa tri hica, a takođe je stradala i Anka Konstantinović koja je svojim telom pokušala da zaštiti kneza za vreme pucnjave, dok je Svetozar Garašanin ranjen pao sa konja i onesvestio se. Lakše ranjena Katarina i poslužitelj Mita pobegli su u šumu, dok se gospa Tomanija, već posle prvog pucnja, okrenula nazad ka Beogradu i prva javila o atentatu.
Braća su počela da beže niz Košutnjak prema Topčideru gde su ih čekali ostali zaverenici. Tu ih je spazila i jedna vojna patrola i uhapsila ih. Neki su bili i ranjeni prilikom bekstva. Saznavši za atentat, vlasti su odmah obezbedile sve važne državne institucije i stavili pod kontrolu vojsku i policiju, tako da zaverenici nisu ostvarili svoj naum o prevratu.
Svi zaverenici su izvedeni na saslušanje istog dana, a glavnu reč je vodio Nikola Hristić. Presuda je bila - smrt. Zaverenici su streljani u ponoć na Karaburmi, a u čitavoj Kneževini je bila velika žalost. Zbog poverljivih dokumenata o apsolutističkom režimu kneza Mihaila i presude na smrt Ljube Radovanovića, vlada je sakrila dokumenta sa salušanja i uzroke atentata. Ko je sve iza zavere stajao (pre svega neko od Karađorđevića), nikada nije pouzdano utvrđeno. Dokumentacija sa suđenja je proglašena državnom tajnom i sakrivena je. Javnosti je samo rečeno da su strani plaćenici ubili kneza Mihaila i da su kažnjeni smrću. Nacionalna žalost je trajala tri dana.
Odmah nakon ubistva kneza Mihaila Narodna skupština je donela zaključke da će presto preuzeti Aleksandar Karađorđević. Međutim ministar vojni Milivoje Blaznavac, zauzeo je suprotan stav, te je u toku noći rešio da pitanje prestola reši pomoću vojske. Blaznavac ubacio je svog kandidata pretedenta iz Obrenovićeve dinastije. U tome je preduhitrio vladu i Namesništvo. Prvi mu je prišao ministar unutrašnjih dela Nikola Hristić, stavljajući mu se na raspolaganje sa kompletnom policijom. 11. juna 1868. godine u Beograd je stigao knez Milan Obrenović iz Pariza.
Knez Mihailo je sahranjen na tadašnjem groblju kod crkve svetog Marka u Beogradu uz vojne počasti. Danas se njegov grob nalazi u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Izvor Wikipedia
