Aleksandar I Obrenović V (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 29. maj/11. jun 1903) je bio kralj Srbije (1889—1903), poslednji iz dinastije Obrenović, koji je, zajedno sa svojom suprugom kraljicom Dragom Obrenović, ubijen u Majskom prevratu 1903. Kralj Aleksandar je bio prvi sin kralja Milana i kraljice Natalije Obrenović, i jedini koji je preživeo detinjstvo.
Rođen je 14. (2) avgusta 1876. kao prvi sin i dete kneza Milana Obrenovića i kneginje Natalije, oko mesec i po dana nakon početka Prvog srpsko-turski rata, a dve nedelje nakon smrti babe Marije Obrenović. Bio je prvi srpski kralj koji se rodio u Beogradu. Dobio je ime Aleksandar po svom kumu ruskom caru Aleksandru II. Kada je imao dve godine u sedmom mesecu mu se rodio brat Sergej, ali je par dana po rođenju preminuo, tako da je Aleksandar ostao jedini bračni sin dinastije Obrenović. Na svoj sedmi rođendan 14. (2) avgusta 1883. ga je otac zvanično upisao u vojne redove. Povodom toga je kralj Milan istog dana izdao i proglas u zvaničnim novinama u kojima se to javlja javnosti, a pored toga je objavio i da VII bataljon stalnog kadra od tada postaje puk, i da se zove "Puk Njegovog Visočanstva Kraljevića Prestolonaslednika Aleksandra".
Detinjstvo mu je bilo obeleženo svađama njegovih roditelja, koji su se naposletku nezvanično razveli 1886, posle čega je on živeo u inostranstvu sa majkom. Prema uslovima nezvaničnog razvoda, njih dvoje su živelu u Visbadenu u Nemačkoj. Dve godine kasnije je kralj Milan zahtevao da se Aleksandar vrati kod njega, što je Natalija odbila, pa je na predlog Ota fon Bizmarka organizovana otmica princa Aleksandra u Visbadenu, kada je pod vojnom i policijskom pratnjom dvanaestogodišnji Aleksandar uzet od majke, i poslat u Srbiju. Oko šest meseci nakon toga, na državni praznik proglašenja Kraljevine Srbije, otac mu je 6. marta (22. februara) 1889. iznenada podneo ostavku na mesto kralja i preneo krunu na njega. S obzirom da nije imao ni punih 13 godina, do punoletstva, koje je trebalo biti 14. (2) avgusta 1894, u njegovo ime je vladalo Namesništvo koje su činili Jovan Ristić, Jovan Belimarković i Kosta Protić. Prema Slobodanu Jovanoviću, za vreme Namesništva je mladi kralj bio velika misterija za narod, jer je retko izlazio u javnost, a i tim retkim prilikama je uvek išao okružen teškom oružanom pratnjom. Javnost je bila obaveštavana o njegovom obrazovanju, i uglavnom je mogla da ga vidi na nekim svetkovinama i državnim praznicima.
Aleksandar se 1893. proglasio punoletnim, ukinuo Namesništvo i preuzeo svu vlast u svoje ruke. Ovaj potez ga je načinio popularnim. Ovaj svojevrsni državni udar je iz senke organizovao njegov otac Milan. Par meseci nakon što je preuzeo vlast, otišao je u Topolu i položio venac na Karađorđev grob. Druga odluka, koja je duboko ozlojedila mnoge ljude, je bilo ukidanje slobodoumnog ustava iz 1888. i vraćanje apsolutističkog ustava iz 1869. Za vreme Aleksandrove vladavine, Srbija je bila u teškoj situaciji. 1897. godine je doveo svog oca Milana u Srbiju. Milan nije ostao samo kao kraljev otac, već je dobio titulu vrhovnog zapovednika vojske. Rusija je bila naročito nepoverljiva zbog ove odluke, pošto je Milan bio označen kao austrofil. Deset puta je menjao vladu, tri puta je menjao ustav, a jednom je nakratko uveo neustavno stanje. Nezadovoljstva je bilo i što se oženio udovicom Dragom Mašin. Nije bio posebno omiljen među Srbima. Smatran je za slabog vladara i muškarca jer je supruginu familiju postavio na važne državne pozicije.
Nezadovoljstvo pojedinih oficira Aleksandrovom vladavinom je vrhunac imalo u maju 1903. kada je grupa zaverenika, pripadnika tajnog društva Crna ruka, predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom mučki ubila kraljevski par i bacila kroz prozor u dvorište. Nakon smrti kralja Aleksandra, na tron Srbije je došla dinastija Karađorđević. Sticajem okolnosti je na njegovog daljeg rođaka kneza Mihaila, takođe izvršen atentat 10. juna (29. maja) 1868, odnosno tačno 35 godina ranije.
Izvor Wikipedia
