Sava Kovačević Mizara (Nudo kraj Grahova, 25. januara 1905. – Krekovi na Sutjesci, 13. juna 1943.), jugoslovenski i crnogorski revolucionar. Znameniti partizanski komandant i narodni heroj Jugoslavije. Poginuo je kao zapovjednik Treće divizije u pokušaju proboja tokom bitke na Sutjesci 1943.
Rođen je 25. januara 1905. u Nudu kraj Grahova. Detinjstvo, mladost i veći deo života proveo je u rodnom kraju. Osnovnu školu završio je u susednom selu Zaslapu. Loše materijalno stanje porodice sprečilo ga je da nastavi školovanje, pa je počeo da se bavi poljoprivredom. Kada je odrastao, zaposlio se u „Ombli", preduzeću za eksploataciju šume u Bijeloj gori. Kasnije odlazi od kuće i najpre radi u rudniku Trepča na montaži žičare, onda dolazi u Beograd i zapošljava se u štampariji „Vreme" i na izgradnji novog Savskog mosta. Pošto je proteran iz Beograda, ponovo se zapošljava kao šumarski radnik, a onda radi na svom imanju. Bio je i drumski radnik.
Još u ranoj mladosti pošao je putem revolucionarnog opredeljenja; član KPJ postao je 1925. godine. Idejno se formirao pod uticajem svoga brata, poznatog revolucionara Nikole Kovačevića. Sava je mnogo radio na svom ideološkom, teoretskom i kulturnom uzdizanju: čitao je marksističke knjige, političku štampu, beletristiku, vojnu i drugu stručnu literaturu.
Do rata je imao sledeće partijske funkcije: pročelnik ćelije, član (1928) i sekretar (1934) MK Grahovo, član OK Nikšić (1934) i član PK KPJ za Crnu Goru (izabran 1937. na 6. pokrajinskoj konferenciji). Kao partijski radnik, pokreće seljake u borbu protiv politike režima i policijskog terora, organizuje štrajkove radnika u mestu zaposlenja; radi na stvaranju seljačkog zadrugarstva, okupljanju omladine, otvaranju čitaonica; istupa kao oprobani govornik na narodnim svečanostima, na izbornim sastancima, na velikim skupovima i demonstracijama. Radio je na stvaranju legalne Radničko-seljačke stranke (1937-1938) i bio jedan od njenih istaknutih predstavnika u Crnoj Gori. Zbog revolucionarnog rada hapšen je više puta (u Grahovu, Nikšiću, Cetinju, Kosovskoj Mitrovici, Beogradu) i izvođen pred sud. Prilikom velike provale u partijskoj organizaciji 1936. u Crnoj Gori (uhapšeno oko 300 ljudi), izbegao je hapšenje, sklonio se u šumu s još tri grahovska komunista i naoružan proveo u ilegalnosti 9 meseci. Najzad se, uz garanciju, predao sudskim vlastima u Nikšiću, odakle je sproveden u sarajevski zatvor, a nešto kasnije izveden pred Sud za zaštitu države u Beogradu (1937). Na sudu je oslobođen. Drugi put je, u proleće 1940, zbog antiratnog govora, uhapšen i sproveden na suđenje u Staru Kanjižu. I ovoga puta je oslobođen. Poslednji put je uhapšen uoči Aprilskog rata 1941, u vreme kada se dobrovoljno javio da ide na front. Pod snažnim pritiskom naroda, vlast je bila prisiljena da ga pusti na slobodu.
Smrt Save Kovačevića
13. juna, glavne snage 3. udarne divizije pošle su u opšti napad na levoj obali Sutjeske. Divizija je uspela da potisne neprijatelja, ali ne i da slomi njegov otpor na Košuru, padinama Ozrena, Lastve, Kazana. U najkritičnijem trenutku, Sava je odlučio da novim jurišem izvrši proboj. S pratećom četom i grupom kurira izbio je u prvi streljački stroj, zapovedio juriš, i pucajući iz puškomitraljeza, pošao napred. Sava Kovačević je pao je u jurišu, pokošen neprijateljevim rafalima.
Mi smo krenili u juriš da se izvučemo iz obruča, misleći da su Nijemci samo na vrhu brda. Kad smo dogovarali juriš, neko do mene je pita Savu u kojem ćemo pravcu jurišat, i Sava pokaže na vrh brda: “Tamo đe su Nijemci.“ Pala je komanda da se formiramo u streljački stroj, i ja čujem poznati Savin glas: „Prenesi lijevo i desno!“ Ali nismo znali da su Nijemci došli još bliže, da su u rovovima već na kraju livade. I mi razvijemo streljački stroj i krenemo u juriš, a oni nas dočekali rafalima. Okrenem se oko sebe i vidim: pop kleči i plače. I kaže: “Kuku lele, umro Sava.“ (Mi smo u diviziji pri štabu imali popa. Njegov je posal bija, kad neko od Crnogoraca pogine, da mu održi misu, jer Crnogorci su bili pravoslavci.) I plače pop: “Pogibe Sava.“ A ja mislija, kako se moj komandant bataljona isto zva Sava, da je poginija on, a ne pravi Sava. I ja dođem do njega i vidim: bogami, pravi Sava. Rupa na čelu, krv oko glave, kosa mu sva zalipljena unazad od krvi.
Kad smo se tri miseca kasnije vratili na Tjentište da ga sahranimo, bija je u istom položaju. I mi gledamo: znaš da su svi mrtvi, a izgledaju ka da su živi. Svi u komadu, a takneš prstom - on se raspadne.
– Sećanje jednog od partizanskih boraca
Izvor Wikipedia
