Dragutin T. Dimitrijević — Apis (Beograd, 18. avgust 1876 — Solun, 26. jun 1917) bio je đeneralštabni oficir i obaveštajac u Kraljevini Srbiji.
Bio je jedan od glavnih organizatora zavere oficira koja je izvršila Majski prevrat 1903. godine, kojim je svrgnut i ubijen kralj Aleksandar Obrenović sa suprugom kraljicom Dragom, a doveden na presto kralj Petar I Karađorđević. Bio je član Vrhovne centralne uprave tajne vojne organizacije „Ujedinjenje ili smrt", poznatije pod imenom Crna ruka, čiji se pojedini pripadnici dovode u vezu sa članovima Mlade Bosne koji su izveli Sarajevski atentat. Od 1904. godine, bio je član Glavnog odbora četničke akcije. U toku Prvog svetskog rata je bio rukovodilac obaveštajne službe Glavnog generalštaba, načelnik štaba Užičke vojske, načelnik štaba Timočke vojske i pomoćnik načelnika štaba Treće armije na Solunskom frontu.
Na Solunskom procesu, pod optužbom da je bio nalogodavac neuspelog atentata na prestolonaslednika regenta Aleksandra Karađorđevića, osuđen je na smrt streljanjem zajedno sa Radetom Malobabićem i Ljubomirom Vulovićem. Streljani su u samo svitanje 26. juna 1917. godine. Iako su preživeli drugovi u više navrata, nakon Prvog svetskog rata, tražili obnovu procesa do toga nije došlo sve do 1953. godine, u vreme FNRJ. Tada je proces obnovljen, a osuđeni su posthumno rehabilitovani. Na obnovljenom procesu je dokazano da se atentat nije ni dogodio i da je Solunski proces bio izrežiran. Kao mogući razlozi koji su doveli do toga navode se pregovori o separatnom miru koje je Austrougarska vodila sa Francuskom i politički obračun u vrhu srpske države.
Godine 2012. Apis je rehabilitovan i po drugi put, od strane srpskog sudstva.
Rođen je u Beogradu, u maloj kući od nepečene cigle u Cetinjskoj ulici, na čijem je mestu kasnije podignuta fabrika. Nakon njegovog krštenja, porodica se preselila u Kragujevac gde se otac Todor zaposlio u fabrici oružja. Nakon poraza Srbije u ratu 1876. godine Dimitrijevići su se vratili u Beograd. Ubrzo se, zbog siromaštva porodice, najstarija ćerka Jelena preselila u Kraljevo, gde je postala učiteljica u tamošnjoj školi. Kada je Dragutinu bilo 5 godina, njegov otac Todor je iznenada preminuo, pa je sestra Jelena preuzela brigu o celoj porodici (majci, sestri i bratu).
Dragutin je u Kraljevu započeo osnovnu školu, a završio ju je u Nišu, pošto je njegova sestra tamo bila premeštena. Niški garnizon je tada bio jedan od najvećih u Srbiji, a sam grad je bio pun vojske i vojne muzike, kojom je devetogodišnji Dragutin bio oduševljen. Teško je podneo srpski poraz kod Slivnice pa je, dok je njegova sestra negovala ranjenike, pratio grupe vojnika koji su pristizali.
Upisao je klasičnu gimnaziju u Nišu, a ubrzo se njegova sestra Jelena verila za Živana Živanovića, njenog kolegu, istoričara i političara. Nakon njihovog venčanja porodica se preselila u Beograd i od 1890. godine živela u ulici Sv. Save na Slaviji. Dragutin je nastavio školovanje u Prvoj beogradskoj gimnaziji, a onda je u poslednjem razredu gimnazije, na prečac, odlučio da upiše Vojnu akademiju.
Po prirodi je bio druželjubiv i u svakom društvu se lako izdvajao kao vođa. Uvek je bio u društvu svojih drugova i gotovo nikada se nije mogao sresti sam. Voleo je društvo žena, ali se nikada nije oženio, jer za to, kako je govorio svojoj porodici, nije imao vremena zbog državnih obaveza. Živeo je u porodici svoje sestre i zeta, u njihovoj kući, a za sebe nije stekao nikakvo materijalno bogatstvo. Sve što je svojim testamentom imao da podeli bili su dva konja, džepni sat i nešto konzervi i duvana.
Izvor Wikipedia
