Borka Pavićević (Kotor, 5. jun 1947 — Beograd, 30. jun 2019) bila je jugoslovenska i srpska dramaturškinja, kolumnistkinja i antiratna aktivistkinja.

Rođena je 5. juna 1947. godine u Kotoru. Dok je još bila dete preselila se u Beograd, gde je nakon završene škole upisala Desetu beogradsku gimnaziju, a potom Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju. Diplomirala je 1971. godine, a na istom fakultetu završila je i magistarske studije, 1976. godine.

Magistrirala je sa tezom "Neorealistička dramaturgija između dva rata".

Kao studentkinja treće godine Akademije za pozorište, film, radio i televiziju, postala je članica žirija BITEF-a, u kojem je provela 20 godina. Bila je i dramaturškinja Ateljea 212 u kom je radila deset godina. Kao članica BITEF-a, sarađivala je sa Mirom Trailović, Jovanom Ćirilovim i postala jedan od najuticajnijih pozorišnih autoriteta. Od 1994. godine vodi Centar za kulturnu dekontaminaciju. Prema Borkinim rečima, ideja za osnivanje CZKD je nastala iz saradnje Beogradskog kruga sa jedne strane i ljudi iz teatra i drugih profesija sa druge strane.

Podržavala je liberalizam i pacifizam, te osnovala teatar Nove senzibilnosti u staroj beogradskoj pivari, 1981. godine.

Od 1984. do 1991. godine učestvovala je u umetničkom pokretu "KPGT"-a. Početkom devedesetih godina bila je umetnička direktorka Beogradskog dramskog pozorišta, koje je napustila zbog političkih nesuglasica.

Pavićevićeva je bila i dramaturškinja Ateljea 212, BITEF-a, dok od 1994. godine vodi Centar za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljković, a suosnivačica je nevladine organizacije Beogradski krug . Beogradski krug je asocijacija nezavisnih intelektualaca koji su se udružili da bi se suprotstavili ratu.

Pavićevićeva se bavila i publicistikom. Pisala je za Susret, Književne novine i NIN. Imala je kolumnu u listu Danas.

Centar za kulturnu dekontaminaciju, koji je osnovala Pavićevićeva, posvećen je stvaranju katarze, gde je organizovano više od 5.000 događaja, izložbi, protesta i predavanja. Bila je jedna od potpisnika deklaracije Pokreta građanskog otpora u 2012. godini i koautor knjige Beograd, moj Beograd.

Pavićevićeva se pojavila u dva dokumentarna filma, u filmu Težina lanaca 2 i filmu Lauš.

Njen partner je bio advokat Nikola Barović, sa kojim je imala sina Jovana.

Preminula je u 72. godini, 30. juna 2019. godine u Beogradu.

Društveni i literarni angažman
Prema rečima Borke Pavićević: „Kada smo pravili Centar (za kulturnu dekontaminaciju), razmišljali smo o toj famoznoj katarzi, o tome kako doći do potrebnog pročišćenja“. Centar je organizovao više od 5000 događaja, izložbi, predstava, protesta i predavanja.

Napisala je tri knjige, od kojih je najobimnija treća – Glava u torbi. „Knjiga Glava u torbi sadrži kolumne Borke Pavićević koje su objavljivane u istoimenoj rubrici u vikend dodatku lista „Danas“ u periodu od četiri godine, od 2013. do 2016. Godine.“ Pored toga napisala je i knjige „Moda“ i Na Eks.

Govorila je francuski i engleski jezik.

Pisala je tekstove u mnogobrojnim zbornicima, časopisima, novinama.

U proleće 1999. godine su otvarali izložbu „Apel za mir“. Prvobitna ideja bila je pustiti zvuk sirene, no sasvim slučajno u tom se trenu oglasila prava sirena ѕa uzbunu povodom NATO bombardovanja. Od tada je simbolično svaka predstava započinjala zvukom sirene.

Prvobitno ime centra glasilo je Centar za dekontaminaciju, pacifikaciju i denacifikaciju.

U prilog tome Borka Pavićević je svojevremeno izjavila:

“U Beogradu jeste tokom devedesetih postojao stvarni civilni pokret otpora, i Antiratni centar, "Vreme", "Naša borba", B92. Postojao je početkom devedesetih i jugoslovenski civilni pokret.”

Angažman u Centru za kulturnu dekontaminaciju
„Centar je otvoren Kamijevom adaptacijom dela Zli dusi Dostojevskog, zatim se igrao Danilo Kiš, obe predstave u režiji Ane Miljanić – jasno je zašto smo igrali upravo Kamija i Kiša. Na jednom mestu Kami u predstavi kaže: "Teror ne dolazi samo snagom onih koji terorišu, nego slabostima liberala." Sve što smo radili bilo je u znaku otpora prema onome s čim i danas imamo problema, a to su "izvinjavajuće zablude", ksenofobija, traženje izgovora u drugome. I naravno – bilo je to vreme velikog zločina. Prva dokumentarna izložba je bila "Živeti u Sarajevu". Ljudi su dolazili i raspitivali se o sudbini ljudi koje su videli na fotografijama misleći da mi imamo neke podatke o njima.“, izjavila je Borka Pavićević u svom intervjuu za Vreme.

“Raspad Jugoslavije i ratovi bili su nešto što nas se ticalo na najintimnijem planu. Osnovica našeg delovanja jeste zapravo čin prijateljstva i ljubavi.”

U Centru su se bavili i tranzicionom pravdom, pa “Zajednicom sećanja”, iz čega proističe buduči projekat “Studije Jugoslavije”.

Zbog svog angažmana, kao jedna od onih koji su učestvovali u antiratnom pokretu, a gde pripadaju i na primer Žene u crnom, često je bila na udaru kritika i optužbi da pripada nacionalnim izdajnicima.

Seminar “Tranziciona pravda u bivšoj Jugoslaviji” održan je Centru za kulturnu dekontaminaciju 2006. godine.

Što se tiče pitanja problematizovanih u takvim seminarima, Borka Pavićević smatra da je naš brend iskustvo svedoka, „jer mi možemo da pomognemo da se ono što se ovde desilo ne desi više nikome nikada“. Ona kaže da je osnovno pitanje danas – kako ponovo osvojiti ravnopravnost, kako ponovo biti slobodan.

Izvor Wikipedia