Jovanka Budisavljević Broz (Pećane, kod Udbine, 7. decembar 1924 — Beograd, 20. oktobar 2013) bila je učesnica Narodnooslobodilačke borbe i supruga predsednika SFRJ Josipa Broza Tita.

Potiče iz ugledne ličke porodice Budisavljević. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. primljena je u članstvo Saveza komunističke omladine (SKOJ) i tada je počela da radi za Narodnooslobodilački pokret (NOP). U leto 1942. stupila je partizane, u tada formiranu Prvu ličku žensku četu, koja je potom uključena u sastav Druge ličke brigade. Zajedno sa Šestom ličkom divizijom prošla je ratni put od Like do Drvara, gde je bila politički komesar partizanske bolnice, a potom do Beograda i Sremskog fronta. U toku rata je dva puta ranjavana i odlikovana Ordenom za hrabrost.

Krajem 1945. prekomandovana je u Beograd, gde je primila dužnost Titove sekretarice, sa zadatkom da se brine o domaćičkim poslovima u rezidenciji u Užičkoj 15 i Belom dvoru. Nakon Titove operacije 1947. počela je da se zbližava sa njim, nakon čega su otpočeli vezu. Venčali su se 15. aprila 1952, a javnosti je kao njegova supruga predstavljena septembra iste godine. Vanredno je završila gimnaziju i započela studije književnosti, ali je zbog brojnih obaveza bila prinuđena da ih prekine. Godine 1953. demobilisana je u činu potpukovnika JNA.

Kao supruga predsednika SFRJ i prva dama, učestvovala je u brojnim međunarodnim posetama, kao i prijemu značajnih ličnosti koje su dolazile u SFRJ. Bila je akter i svedok brojnih istorijskih događaja druge polovine 20. veka. Početkom 1970-ih od strane Titovih saradnika optuživana je da se meša u kadrovska pitanja i priprema „državni udar”, zbog čega je bila predmet nekoliko državno-partijskih komisija, a najviše nesuglasica imala je sa Stanetom Dolancom, sekretarom Izvršnog biroa Predsedništva CK SKJ i generalom armije Nikolom Ljubičićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu.

Oštri politički problemi koje je imala sa ljudima iz Titovog okruženja, narušili su njihove bračne odnose, što je dovelo do definitivnog razlaza avgusta 1977. godine. Nakon toga, živela je povučeno u rezidenciji u Užičkoj 15, sve do Titove smrti, maja 1980. kada se prvi put nakon trogodišnje pauze u javnosti pojavila na njegovoj sahrani. Jula 1980. izbačena je iz rezidencije i nasilno preseljena u kuću u Bulevaru mira 75, gde je stavljena u nezvanični „kućni pritvor”.

Živela je bez ličnih dokumenata i zvanične penzije, a do smrti nije mogla da realizuje ostavinsku raspravu kako bi utvrdila šta joj pripada nakon smrti supruga. Nakon raspada SFRJ nastavila je da živi u samoizolaciji, a 2006. vladina komisija otkrila je da kuća u kojoj je živela nije održavana od njenog hapšenja i da se nalazi u ruiniranom stanju. Godine 2009. je nakon tri decenije dobila lična dokumenta. Do kraja života bila je u ekstremnoj povučenosti i retko je davala intervjue. Razbolela se avgusta 2013. nakon čega je primljena u Urgentni centar, gde je preminula. Sahranjena je uz državne počasti u Kući cveća.

Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih jugoslovenskih i inostranih odlikovanja.

Poreklo

Jovanka Budisavljević rođena je 7. decembra 1924. selu Pećane u Lici, koje se nalazi u Krbavsko polju, u podnožju Plješevice, na putu između Udbine i Korenice. Bila je drugo dete u porodici Mihaila Miće Budisavljevića (1892—1944) i Milice (1902—1937), rođene Svilar. Imala je starijeg brata Maksima (1923—1943) i mlađeg Petra (1926—1949), kao i dve mlađe sestre, Nadu (1934—2025) i Zoru (1936). Na krštenju u crkvi u Debelom Brdu dobila je ime Jovanka, po majčinoj majci Jovanki Svilar, koja je bila veoma sposobna i vredna žena. Kum na krštenju bio joj je Mićo Svilar, a krstio je pop Radivoj Korać.

Potiče iz ugledne ličke familije Budisavljević, koja vodi poreklo iz metohijskog sela Pećane, kod Prizrena. Prema predanju, iz Metohije su krenula tri brata Juriša, Filip i Budiša od kojih su nastali Jurišići, Filipovići i Budisavljevići. Njeni preci su se 1482. doselili u Liku, gde su u Krbavskom polju osnovali selo Pećane. Mnogi od Budisavljevića bili su vojnici i sveštenici, a prilikom ulaska Like i Krbave u sastav Vojne krajine, 1712. u aktivnoj vojnoj službi bilo je 16 Budisavljevića, sa činovima od kaplara do generala. Među Jovankinim precima posebno se istakao prota Tomo Budisavljević, koji je kao major po činu učestvovao u čuvanju granice od upada Turaka. Veoma aktivno se borio protiv pokrštavanja pravoslavaca i objašnjavao narodu zašto ne treba da se odriče svoje vere. Njegovom ocu Marku Budisavljeviću, koji se istakao u borbama protiv Turaka, austrijski car Jozef II Habzburški, najstariji sin Marije Terezije, dodelio je 1787. plemiću titulu. Tomina ćerka Sofija Soka Budisavljević udala se za Nikolu Mandića, sa kojim je imala ćerku Gorginu, majku naučnika Nikole Tesle.

Iako je Jovankin otac Mićo bio jedinac i od prerano preminulih roditelja nasledio čitavo imanje, on je kao mladić, zajedno sa velikim brojem svojih zemljaka, otišao u Ameriku, gde su mu živeli stričevi. Godine 1920. vratio se u novostvorenu Kraljevinu SHS i kupio 20 jutara oranica. Iste godine oženio se Milicom Svilar i u naredne tri godine dobio troje dece. Potom je ponovo otišao preko okeana i nakratko živeo u Kanadi. Kako je dugo živeo u inostranstvu[v] i bio dosta bogat i obrazovan u selu su ga zvali „bogati Amerikanac”. Pošto je dobro poznavao engleski jezik, sve do 1940. dobijao je američke novine i časopise, a u toku rata bio je prevodilac američkoj vojnoj misiji, koja se spustila na improvizovani aerodrom u Krbavskom polju. Svojoj deci i komšijama puno je pričao o Americi, o brodovima kojima je putovao, o crncima i belcima, o Nikoli Tesli i njegovoj centrali na Nijagari i dr. Jovankina majka Milica razbolela se od tuberkuloze i umrla je avgusta 1937, nakon čega se njen otac ponovo oženio Sokom Svilar, sa kojom je potom dobio ćerku Maru.

Dolazak u Titovu službu

Nakon dolaska u oslobođeni Beograd, krajem oktobra 1944. Josip Broz Tito uselio se u vilu u Rumunskoj 15 (danas Užička ulica), koju su prethodno za njega odabrali Sreten Žujović i Olga Humo. Ovde je ostao tokom novembra i decembra 1944, dok su u trajali radovi na popravci Belog dvora, nakon čega se preselio u Dvorski kompleks na Dedinju, gde je ostao do polovine 1946. kada se vratio u vilu u Rumunskoj ulici, koja je postala njegova zvanična rezidencija. Dužnost Titove sekretarice i domaćice do februara 1945. obavljala je Olga Ninčić Humo, nakon čega je prešla u oslobođeni Mostar, a njenu ulogu preuzela Davorjanka Paunović, Titova ratna sekretarica i nevenčana supruga, koja se prethodno vratila sa lečenja iz Moskve. Kako je bolovala od tuberkuloze, njeno stanje se pogoršalo krajem 1945. nakon čega je upućena na lečenje u sanatorijum na Golniku, gde je preminula 1. maja 1946. godine. Kako se još 1945. javila potreba za novom domaćicom Belog dvora, ali i drugih rezidencija visokih državno-partijskih rukovodilaca, okupljena je grupa proverenih žena-partizanki koje su upućivane na rad. Među odabranima, nalazila se i Jovanka Budisavljević koja je nakon oslobođenja u činu kapetana prve klase prekomandovana u Niš na službu u Štabu Prve armije. Krajem 1945. došla je u Beograd u Komandu Gardijske brigade, gde je komandant Garde i ađutant Vrhovnog komandanta JA general-major Milan Žeželj odredio za rad u Belom dvoru.

Dolaskom na Beli dvor Jovanka je od Mitra Bakića i Gustava Vlahova, šefa i sekretara Kabineta maršala Tita, dobila instrukcije za rad — preuzela je deo arhive i postala Titova sekretarica i istovremeno bila zadužena da organizaciju domaćinstva i angažovanje ljudi (čistačice, kuvarice, ekonomi i dr) koji će tu raditi i vrši nadzor nad njima. Nedugo nakon njenog dolaska, Tito se preselio u vilu u Užičkoj 15, pa je ona dobila smeštaj (sobu) u obližnjoj vili u Užičkoj 16a. Kako je stalno boravila u rezidenciji u Užičkoj 15, ovde su živele njene sestre Nada i Zora. Pre dolaska na rad u Beli dvor, Jovanka je u toku rata imala dva slučajna susreta sa Vrhovnim komandantom NOV i POJ Josipom Brozom Titom. Prvi se dogodio novembra 1942. za vreme Prvog zasedanja AVNOJ-a, kada je zajedno sa grupom boraca-omladinaca upućena u Bihać, gde je kroz prozor zgrade, u kojoj je boravila, videla Tita. Drugi susret dogodio se neposredno pred desant na Drvar, maja 1944. kada je Tito posetio bolnicu u kojoj je bila komesar. O Jovankinom dolasku u Titovu blizinu kasnije su stvarane razne kontroverze. Prema jednoj od njih Jovanku je kod Tita doveo Aleksandar Ranković, a prema drugoj Ivan Stevo Krajačić, jer je navodno bila njegova saradnica i zajedno sa njim radila za sovjetsku obaveštajnu službu NKVD.

Početak veze sa Titom

Prvo javno pojavljivanje kao supruge Josipa Broza, prilikom posete ministra spoljnih poslova Ujedinjenog Kraljevstva Entoni Idna u Beogradu, 1952. godine.
Tako je šest godina, do 1952. godine Jovanka bila član Titovog okruženja u ulozi sekretarice i člana posluge.

Milovan Đilas, jedan od vodećih članova i ideologa komunističkog revolucionarnog pokreta, daje više detalja o Jovanki tokom ovog perioda u knjizi „Druženje sa Titom”. Prema njemu, odnosi sa Titom su bili izuzetno teški za nju.

Tačan datum njihovog venčanja je takođe predmet debata. Ono što je neosporno je da je za Jovanku konačno otkriveno da je više od obične sekretarice, barem u užem Titovom okruženju, tokom njegove epizode sa žučnom kesom 1951. godine. Tajno venčanje desilo se 15. aprila 1952. u lepoj vili Dunavka u Iloku sa Aleksandrom Rankovićem kao mladoženjinim kumom i generalom Ivanom Gošnjakom kao mladinim kumom. Međutim, njeno zvanično otkrivanje kao prve dame se odigralo godinu dana kasnije tokom državne posete britanskog ministra spoljnih poslova Entonija Idna.

Prema Đilasu, Jovanka nije imala uticaja na Tita prilikom donošenja odluka i vreme je najviše provodila brinući o domu i svom suprugu. Međutim, general Kranjc, tvrdi da je Jovanka ubrzo po sklapanju braka počela da spletkari, te da je imala državničke ambicije, iako nije ponudio dokaze u prilog takvim optužbama. Ni Đilas nije bio bez kritika prema Jovanki, ali su one bile mnogo manje ozbiljne, a najviše su se ticale njenog držanja.

Nakon Titove smrti

Dana 27. jula 1980. godine, ni tri meseca od Titove smrti, ljudi iz tajne službe su upali u njen stan u Užičkoj 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli u Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Njenoj mlađoj sestri Nadi, koja je bila prisutna dok se sve ovo dešavalo, je prećeno smrću ako kaže bilo kome šta je videla.

U decembru 1985. godine u otvorenom pismu poslanicima Savezne skupštine, Jovanka je opisala kako se sve izdešavalo: „Ta mučna premetačina je trajala od jedanaest sati pre podne do duboko u noć. Ujutru su sve to nekud odneli. Ništa nisu pomogla uveravanja da su to moja lična pisma, računi, dokumenti. Bila sam sama u kući, sve osoblje koje je tu radilo nekud je poslato. Bila sam sa deset nepoznatih ljudi i bojala sam se. Bojala sam se čak i za svoj život. Kad su počeli obijati vrata, pozvala sam svoju sestru Nadu da dođe. Ona je prisustvovala celoj toj mučnoj situaciji čišćenja. Pri odlasku, prišao mi je taj Nikolić i zapretio da će ako Nada bude govorila šta je tog dana videla, to i glavom platiti.”

Od tada je živela povučeno. U intervjuu koji je dala 2003. je porekla Titovu odgovornost za ono što joj se dešavalo, kazavši da je uradio sve da joj spase život. U istom intervjuu je istakla Staneta Dolanca i generala Ljubičića kao glavne razloge zašto je bila na ivici provalije krajem 1970-ih i ranih 1980-ih.

Predmete koje je Jovanka posle Titove smrti preuzela na revers, njih 583, 2017. godine preuzeo je Muzej Jugoslavije.

Izvor Wikipedia