Njen brak 1446. godine je sklopljen tako da donese mir između bosanskog kralja i njenog oca Stefana Vukčića. Kao kraljica Bosne izgradila je veliki broj crkava.

Nakon smrti njenog muža 1461. godine, Katarine je živjela kao kraljica - udovica na dvoru svog pastorka, kralja Stefana Tomaševića. Dvije godine kasnije, snage Otomanskog carstva na čelu sa Mehmedom Osvajačem napale su Bosnu i konačno je osvojili. Katarinin pastorak je pogubljen, dok su Žigmund i Katarina, njen sin i ćerka, zarobljeni i odvedeni u Carigrad, gdje su preobraćeni u islam. Katarina je pobjegla, sklonivši se u Dubrovnik i na kraju se nastanila u Rimu, gdje je od Papske države primila penziju. Iz Rima je težila ponovnom ujedinjenju sa svojom djecom, ali njeni napori da pregovara i ponudi otkupninu pokazali su se uzaludnim. Umrla je kao franjevački tercijar u Rimu.

Djetinjstvo

Katarina je bila kći Stjepana Vukčića Kosače, jednog od najmoćnijih ličnosti bosanskog plemstva, velikog vojvode bosanskog i vladara Zahumlja i Travunije. Kasnije je njegova teritorija postala poznata kao Vojvodstvo Svetog Save ili Hercegovina. Katarinina majka bila je Jelena Stratimirović Balšić, ćerka gospodara Zete Balše III. Bila je njihovo prvo dijete, rođena ili 1424. ili krajem avgusta 1425. Može se pretpostaviti da je mjesto njenog rođenja bilo tvrđava Sokol, staro sjedište Kuće Kosače, ili feudalni grad Blagaj, Stjepanova nova prestonica. Najraniji izvor koji je spominje je testament njene prababe sa majčine strane, Jelene Lazarević, koji datira iz 25. novembra 1442. godine i u kojem ona ostavlja Katarini zlatne minđuše i narukvicu u obliku zmije. Stjepan je bio poštovalac Bosanske crkve, njena majka pravoslavna hrišćanka a ona je odgajana u crkvi svog oca.

Katarina dolazi u fokus nakon pristupanja Stefana Tomaša na tron Bosne 1443. Tomaš je bio dijete iz nelegitimnog braka kralja Tvrtka II kojeg je on odredio za naslednika, i pripadao je bosanskoj crkvi u kojoj je bio oženjen po svojim običajima. Njegova žena Vojača Kotromanić bila je majka Stefana Tomaševića. Nakon dvije godine njegove vlasti, Tomaš odstupa od bosanske crkve i prelazi na katoličanstvo. Katolička crkva nije odobravala njegov brak sa Vojačom, a Papa Evgenije IV dao mu je dozvolu da je protjera početkom 1445. Građanski rat između kralja i Katarininog oca, koji se pobunio još od kraljevog ustoličenja, ubrzo se završio. Mir je bio zapečaćen brakom kralja Stefana Tomaša i Katarine.

Brak

Za Stefana Tomaša se udala na Spasovdan, 26. maja 1446, kada je imala 22 godine i kada je stigla u Milodraž kod Fojnice u pratnji svog oca. Pošto je prešla na katoličku veru, papa Evgenije IV joj je dozvolio da izabere za sebe dva kapelana među bosanskim franjevcima. Katarina se pokazala revnosnom hrišćankom.Pokrenula je i finansirala iz svog miraza izgradnju crkava širom Bosne, počevši od one u Kupresu 1447. godine, a zatim crkve u Krupi na Vrbasu. U decembru 1458. napisala je Papi Piju II zahtev da crkva u Jajcu, sagrađena zajedno sa franjevačkim samostanom i vikarijatom, dobije ime po njenoj imenjakinji, Svetoj Katarini Aleksandrijskoj. Pije je odobrio zahtev u buli izdatoj 13. decembra, blagoslovivši sve koji posjete crkvu kraljice Katarine na Božić ili Uskrs. Crkve sagrađene u Vrbanji, Vranduku, Tešnju i Vrili pripisuju se takođe Katarini i njenom suprugu.

Kraljevski par imao je najmanje dvoje dece zajedno. Kralj je 1449. godine obavestio Republiku Raguzu o rođenju sina: to je verovatno bio Žigmund. Ćerka po imenu Katarina rođena je 1453. godine. Kraljica Katarina je možda bila i majka trećeg sina kralja Tomaša, koji je sahranjen na Mljetu. Mavro Orbin, dubrovački hroničar iz 16. veka, vjerovao je da je dječaka rodila Vojača.Katarina se nadala da će brak njenog pastorka sa Marom Branković i njegovo kasnije pristupanje na srpski presto 1459. osloboditi put za pristup njenog sina na presto Bosne, ali nade su propale vrlo brzo. Za samo tri mjeseca vladavine Stefan Tomašević Kotromanić je u uzaludnoj odbrani Smedereva izgubio srpsku despotovinu i sa ženom se vratio na bosanski dvor.

Udovica

Kralj Stefan Tomaš umro je u ljeto 1461. godine, ostavivši 37-godišnju Katarinu kao udovicu s dvoje maloljetne djece. Njen pastorak, Stefan Tomašević, nasledio je svog oca na prestolu Bosne. Katarinini odnosi sa njim bili su loši tokom života Stefana Tomaša, i to je sada bila prijetnja za slabljenje kraljevstva pred ekspanzijom Otomanskog carstva. Tako je Stefan Tomašević odlučio da izmiri razlike sa Katarinom i dodijelio joj je titulu i privilegije Kraljice Majke. Uvjerivši se u "naklonost" Stefana Tomaševića prema njegovoj ćerki, Veliki vojvoda Stefan Vukčić Kosača se suzdržao od osporavanja vlasti i traženja krune za svoju unuku Katarinu. U interesu mu je bilo da krunu uzme odrasli monarh, a ne dijete, s obzirom na spoljnu opasnost. Veliki vojvoda je 1. decembra napisao mletačkim zvaničnicima da ju je novi kralj "uzeo za svoju majku", a da je Vojača već umrla. Iako se vijeruje da se povukla u kozogradski dvorac iznad Fojnice kao udovica.

1462. Katarinina situacija se pogoršala. Njen brat Vladislav pobunio se protiv njihovog oca i zatražio pomoć od Osmanlija. Veliki vojvoda i kralj započeli su pripremu odbrane, ali kasnije se napravili fatalnu grešku provocirajući uporno moćnog neprijatelja, i oslanjajući se na prividnu pomoć katoličkih saveznika. U proljeće 1463. godine otomanski sultan Mehmed II Osvajač i njegova vojska započeli su osvajanje Bosne. Katarina, za koju se veruje da je bila na jugu u poseti porodici, odmah je požurila nazad na dvor.

Do maja tvrđave su brzo padale pod osmansku kontrolu. Kraljevska porodica je odlučila da napusti Jajce i pobjegne prema Hrvatskoj i jadranskoj obali u nekoliko pravaca kako bi zbunjivala neprijatelje.Katarina se našla opkoljenu u dvorcu Kozograd, dok su je djeca zarobila u gradu Zvečaj i odvela u Mehmedov glavni grad Carigrad. Njen pastorak, kralj, prevaren je zbog predaje u Ključu, odakle je naredio svim svojim kastelanima da predaju tvrđave, ali Kozograd je odbio kraljevu naredbu. Dubrovčani su 23. maja informisali Vladislava da će poslati brodove njegovoj sestri ako uspe da stigne do obale. Dva dana kasnije njen pastorak Stefan Tomašević je pogubljen po Mehmedovoj naredbi. Kraljica je jahala do Konjica i odatle verovatno prema Drijevi, prije nego što se konačno ukrcala na obećana plovila u Stonu i otplovila do Lopuda, ostrva koju drži Dubrovačka republika. Dvije kraljice Bosne, Katarina i Mara, bile su jedini članovi kraljevske porodice koji su izbjegli Osmanlije.

Izgnanstvo u Dubrovniku

Katarina je stigla na Lopud u drugoj polovini juna 1463. Dubrovačke vlasti, zabrinute zbog toga što bi pomoć kraljici moglo izazvati napad Osmanlija na njihovu državu, zabranile su njen ulazak u Dubrovnik do 23. jula, nakon što su njen otac i braća pokrenuli uspešni kontranapad na Osmanlije i proterali ih dalje od Dubrovačke granica. Udovica kralja Stefana Tomaševića i poslednja kraljica Bosne, Mara Branković, takođe nije mogla ući u republiku do jula. U Dubrovniku je kraljica Katarina pokušala zatražiti stonski danak, koji se bosanskim vladarima isplaćuje godišnje, ali vlasti su to odbile 20. avgusta. 26. oktobra, Katarina je poverila Dubrovniku srebrni mač kralja Tomaša, naloživši da ga treba predati njenom sinu Žigmundu "ako ikad bude oslobođen", ili nekome koga bi ona imenovala naslednikom. Ubrzo nakon toga napustila je Dubrovnik za Slano. Razlog dubrovačkog opiranja Katarininim zahtevima bilo je ponovno zauzimanje delova Bosne od strane mađarskog kralja Matije Korvina, koji je žele da na tron Bosne postavi svoju marionetu.Kosače su tokom jeseni 1463. godine oslobodili gotovo svu njihovu zemlju i uspeli da zauzmu i deo bivšeg kraljevskog imanja.[20] Katarina se verovatno uputila prema imanjima svoje porodice, koja su u leto 1465. ponovo bila pod otomanskim napadom. Katarina i Vladislav povukli su se na poluostrvo Pelješac dok im Dubrovnik nije dao utočište na jednom od njihovih ostrva.Katarina je napustila republiku zauvek u septembru 1465. godine. Verovatno je živela u Zahumlju ili na području Šibenika. Veliki vojvoda, njen otac, umro je 1466. godine.

Rimska penzija

1467. godine Katarina je zaplovila ka Apeninskom poluostrvu, verovatno na predlog veronskog humaniste Leonarda Montanje, koji joj je posvetio dvije pjesme. Zaplovila je sopstvenom barkom i iskrcala se u Ankoni. Do 29. oktobra 1467, Kraljica je bila u Rimu, a već je primala vrlo velikodušnu penziju od papinske države. Po dolasku, iznajmila je vilu za sebe i svoje bližnje, i sastojala se od bosanskog plemstva koje ju je sledilo. Oktobra 1469. preselila se u rimski reon Pinja, u kuću u blizini crkve San Marko Evangelista al Kampidoljo u Rimu.Papa Sikst IV dao joj je znatnu imovinu pored Tibra.

Kraljica je bila istaknuta ličnost u rimskom društvu. Njeno prisustvo na venčanju velikog kneza Moskve Ivana III Vasiljeviča i vizantijske princeze Zoje 1472. godine široko je zapaženo, kao i njeno hodočašće u L'Akvilu povodom prenosa moštiju Svetog Bernardina Sijenskog u novu crkvu (čiju izgradnju je između ostalog finansirao i kralj Stefan Tomaš). Da je živjela lagodnim životom može se zaključiti iz utiska koji je ostavila na rimske hroničare, koji su pisali o pratnji 40 oklopnih vitezova koji su je pratili na hodočašću u Bazilici Svetog Petra na proslavi nove 1475. godine.

I pored počasti i finansijske sigurnosti koju je uživala, Katarina je bila preokupirana ponovnim sastankom sa decom. Nameravajući da nađe punomoćnika za pregovore sa Visokom portom, kao i da pribavi resurse za njihovo oslobađanje, ona se 23. jula 1470. okrenula Ludviku III Gonzagai, markizu Mantove. 11. februara 1474. godine uputila je pismo Milanskom vojvodi, Galeco Mariji Sforci, moleći ga da joj pomogne da stigne do otomanske granice i stupi u pregovore. U ljeto 1474. godine, kraljica je bila u Herceg Novom, gradu u vlasništvu njene porodice. Nju je pratila supruga brata Vlatka, Margarita Marzano, vjerovatno želeći Vlatkovu pomoć u uspostavljanju kontakta sa njihovim mlađim polubratom Ahmed-pašom Hercegovićem, koji se preobratio u islam i postao osmanski državnik. Katarina na kraju nije uspela da se ponovo spoji ni sa jednim od svoje djece. Oboje su sledila stope svog ujaka postavši muslimani. Žigmund postaje Ishak-beg Kraljević i stupa na visoku funkciju u Osmanskom carstvu.

Smrt

Razočarana neuspehom, Katarina se vratila u Rim i ušla u svetovni franjevački red, a verovatno ju je podstakao na takav korak monah iz bazilike Sveta Marija in Arakoeli. Neposredno prije njene smrti, 1478. godine, Katarinu je posetio Nikola Iločki, marionetski kralj dijelova Bosne koji su pod kontrolom Mađarske. Predložio je da ga prizna kao legitimnog kralja i pokušao je da osvoji njenu naklonost. Nikola je zabeležio da je bolesna kraljica postala "toliko besna da je izgledala kao oštra sablja".

Dana 20. oktobra 1478. Katarina je izrekla svoju posljednju volju, koju je zabiljeležio dalmatinski svještenik, u prisustvu sedam svedoka, od kojih su šest bili franjevci iz bazilike Sveta Marija in Arakoeli. Izrazila je želju da bude sahranjena pred glavnim oltarom u bazilici. Smatrajući da ima pravo da raspolaže bosanskom krunom, imenovala je papu Siksta IV i njegove naslednike čuvarima kraljevstva, obavezujući ih da ustoliče njenog sina Ishak-beg Kraljević ako se ikada vrati na hrišćanstvo, ili njenu ćerku. Većinu njenih ličnih stvari nasledili su dvorjani. Odlučila je da, ako se njen sin nikada ne vrati u hrišćansku vjeru, srebrni mač kralja Stefana Tomaša ostavljen u Dubrovniku na čuvanje, treba predati njenom bratancu Petru Balši Hercegoviću Kosači.Kraljica je umrla 25. oktobra 1478. godine pet dana nakon sastavljanja testamenta, koji je odmah odnijet papi.

Izvor Wikipedia